Izvor: Politika, 08.Jan.2011, 23:22 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Globalni pingpong
Šta svetu sleduje u „prebacivanja loptice” između SAD i Kine
Obraduje me kad god kod Kalenićeve pijace primetim kola neke ambasade. Scenu doživljavam kao izraz poverenja na visokom nivou prema našoj bazi, ali me podseća i na prizor iz Pekinga koji je nagovestio – globalnu pretumbaciju.
Pamtim, naime, da su svojevremeno tamo, tik jedna uz drugu, stajale ambasada SAD i „svilena pijaca” na kojoj se odeća kupovala za male pare. Taj neobični komšiluk bio >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je predznak, kasnije se shvatilo, najveće promene u svetskim odnosima – prožimanja Kine i Amerike. Trgovinskog „mandarinskog” uzleta i opadajućeg dometa supersile, koji su se dosad toliko isprepletali da se o njima govori kao o „Kimerici” i „sijamskim blizancima”, čija će kooperacija ili konfrontacija dati pečat ovom veku.
Prvi put u novijoj istoriji, kažu eksperti, svet zavisi od usklađivanja odnosa dve ideološki krajnje suprotstavljene a ekonomski vrlo povezane sile. Sociolozi će naći poređenja sa svakojakim brakovima iz računa, ali ti primeri izgledaju beznačajni prema tandemiziranju savremenih džinova, jednog kojim upravlja Komunistička partija i drugog koji je predvodnik demokratskog pluralizma.
Šta iz toga može da proizađe za sve nas glavna je nacionalna i internacionalna zagonetka, čijem odgonetanju ne bi pomoglo ni objavljivanje tajni većih od obelodanjenih na „Vikiliksu”. Kina je „sažela” domete Zapada isto onako kako je globalizacija „sažela” svet – misli američki specijalista Stefan Halper. Ona se pretvorila, citirao ga je „Ekonomist”, u „najveću reklamu” za drugačija sistemska rešenja, po kojima „može da se hrli ka kapitalizmu a da se očuva autokratija”.
Već poduže, Kina se razvija po stopi višestruko većoj od Zapada. Izbila je na drugo mesto tabele ukupne ekonomske moći (iza SAD) i postala izvoznik broj 1. Nastavi li se tako, doživećemo da kineski postane važniji jezik od engleskog, da juan preuzme ulogu dolara i konfučijanizam (s poslušnošću prema biološki i hijerahijski starijima) prevlada nad zapadnom filozofijom (liberalnog delovanja), upozorava britanski ekspert Martin Džejks.
Daleko smo od toga. Uprkos posrtanjima, Amerika i Zapad u celini višestruko prednjače. Statistika Pekinga kaže da je Kina tek „oko stotog mesta” na svetu, kada se računa visina dohotka po stanovniku.
Ali, Kina je najveći posednik (oko 900 milijardi dolara) obveznica duga u koji je Amerika zapala sopstvenim preterivanjima. I zemlja s kojom SAD imaju najveći trgovinski deficit, dobrim delom zbog seobe kapitala ka većem profitu i uvoza jeftinije robe koja podupire socijalni mir.
U međuvremenu, Peking počinje s rekordnim deviznim rezervama od 2,65 hiljada milijardi dolara da deluje kao alternativni Međunarodni monetarni fond. Kina navodi da je od početka globalne finansijske krize 2008, samo u MMF upumpala 50 milijardi dolara i da je aranžmanima vrednim 98 milijardi učestvovala u stabilizacionim poduhvatima raznih posrnulih sistema.
Svedoci smo istorijskog paradoksa – da se zemlje u razvoju, prevashodno Kina, ispostavljaju kao finansijski vidari obolelih razvijenih zemalja, konstatuje Havijer Solana, kao koautor članka u madridskom „Paisu”. Trenutno to, uz zaključivanje novih poslova, po Evropi radi kineski vicepremijer Li Kećijang. Isti kurs nastaviće, kroz desetak dana u Beloj kući, predsednici Hu Đintao i Barak Obama…
Hroničari podsećaju da je normalizacija odnosa dve sile počela pre četiri decenije, nastupom stonotenisera SAD u Kini, činom koja je simbolički potvrđivao zajedničko suprotstavljanje ondašnjem SSSR-u. Strateški pingpong su dve sile nastavile, a pojedini ironičari im prebacuju da sada globus ekonomski koriste kao lopticu.
Polemike istrajavaju, a diplomatski veteran Zbignjev Bžežinski poziva da se izbegne „međusobna demonizacija”. Jer, dodaje, kriza u jednoj izazvaće krizu u drugog zemlji, pa i naškoditi celom svetu.
SAD i Kina se slažu, kako je sugerisao i „Ženmin žibao”, u uzajamnom komplimentu: da se bez njihovog učešća ne može rešiti ni jedan veliki globalni problem. Nisu, pak, uspele da dosad reše nijedan međusobni bitan spor – oko Tajvana, ljudskih prava, Tibeta, dometa principa nemešanja u tuđe unutrašnje stvari, valutnog kursa, trgovinske nesrazmere…
Nadmetanje između dve „izrazite egocentričnosti”, kako ih je okarakterisao Robert Semjuelson u „Vašington postu”, za globalni primat, protiče bez otvorenog zveckanja oružjem. Povodi za sukob se naziru, ali ih potiskuje ekonomska vitalna isprepletanost.
U toku je neobično „ratovanje”, protiv sopstvenih običaja: da bi se stabilizovali i unutrašnji i međusobni i globalni odnosi, Amerikancima se nalaže da više štede a Kinezima da više troše. Privikavanje jednih na druge, traži odvikavanje od dela sopstvenih navika – koje je, znamo, mnogo lakše steći nego ih se odreći.
Momčilo Pantelić
objavljeno: 09.01.2011.
