Izvor: Politika, 21.Maj.2011, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Globalizacija beskućnika
Od ciriških beskućnika po slobodnom izboru, do beskućnika Budimpešte od kojih su mnogi žrtve tranzicije
Specijalno za „Politiku“
Budimpešta – Kada sam se pre tridesetak godina, sa jugoslovenskim pasošem i 100 švajcarskih franaka u džepu, prvi put prošetao glavnom ulicom Ciriha iznenadila me je slika sredovečnih beskućnika koji su prosjačili na svojim vrećama za spavanje, uz celokupnu imovinu natrpanu u nekolika čvrstih najlon kesa – >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sve to pored ulaza u banku u kojoj je minimalni ulog za otvaranje računa bio pola miliona franaka.
Sumu sam saznao tako što sam, prošavši pored ovih nesretnika, ušao u tu sivu zgradu s namerom da postanem vlasnik računa u švajcarskoj banci. Bio je to smešan pokušaj sa onom sitninom u džepu, ali bar sam jednom u životu osetio miris neograničenog bogatstva.
Da li je isti taj miris privukao i one prosjake na ulazu? Posle su mi objasnili da to nisu pravi beskućnici, već ljudi koji su klošarenje izabrali kao stil života iz nekog bunta protiv vladavine bogatstva u Švajcarskoj.
Beskućnici koje mnogo kasnije viđam po ulicama Budimpešte nemaju mnogo zajedničkog sa kolegama iz Ciriha. Nije to izabran stil života.
Nemaju vreće za spavanje, kese su im prljave i pocepane, užasno su prljavi i smrde na desetine metara. Ima ih skoro svuda: po parkovima, ulicama, tramvajima, a zimi naročito na željezničkim stanicama i podzemnim prolazima velikih peštanskih raskrsnica.
Skupljaju se u manje grupe da bi zaštitili svoju jadnu imovinu i da bi neko uvek sačuvao teško stečeno mesto pored izduvnih cevi metroa odakle piri smrdljivi, ali ipak topao vazduh.
Čudan je to svet koji uglavnom izaziva podozrenje i gađenje ostalog dela stanovništva i predstavlja mrlju na imidžu jedne svetske metropole.
Ima među njima bivših profesora koji su ostali bez posla pa potom i bez žene i stana, poljoprivrednih tehničara koji radije klošare nego da potraže posao na selu, penzionera bez penzije, invalida bez socijalne pomoći, ali i klasičnih alkosa i džabalebaroša koji su davno prokockali sve što su imali.
U Mađarskoj trenutno ima oko 20.000 beskućnika od kojih oko 8.000 traži neko utočište u glavnom gradu. U toplijim mesecima njih oko 3.000 živi na ulicama. Zimi taj broj padne na oko hiljadu.
Gradska uprava Budimpešte nedavno je odlučila da protera beskućnike sa javnih mesta, a da im istovremeno ponudi mogućnost nekog privremenog smeštaja, pa i obavljanja nekog posla na javnim radovima.
Ko ne prihvati ponudu moraće da plati kaznu od 50.000 forinti (oko 200 evra), ili mora da napusti teritoriju Budimpešte. Čišćenje je prvo počelo po podzemnim prolazima koji su sve više ličili na klošarska prihvatilišta i predstavljali meku za džeparoše, prostitutke i sitne preprodavce robe sumnjivog porekla.
Sada su došli na red javni trgovi, parkovi i ulice u centru grada, omiljena mesta beskućnika jer se među domaćim prolaznicima i stranim turistima uvek nađe neko da udeli koju paru nesretniku sa ispruženom rukom.
Društvo za zaštitu interesa beskućnika i humanitarne organizacije protestuju zbog odluke gradske vlade i ističu da rešenje nije u proterivanju već rešavanju osnovnih problema beskućnika, i vođenju socijalne politike koja će sprečiti da toliko ljudi dospe na ulice.
Ovo poslednje uskoro može da postane još veći problem: ističe vladina zabrana iseljavanja onih koji ne mogu da otplaćuju stambene kredite ili plaćaju stanarinu društvenih stanova.
Hiljade porodica mogu da se nađu na ulici. Neki će se snaći, ali mnogi od nemaju kud nego na ulicu, ili u šume u okolini Pešte gde se množe udžerice beskućnika.
O aukcijskoj prodaji stanova dužnika i njihovom iseljavanju odlučuju banke, kojima je najvažnije da spasu svoje pare, pa makar stanove prodavali u bescenje. Tako se zatvara krug sa onima koji su klošarili ispred banke u Cirihu.
Prava globalizacija beskućnika!
Ištvan Bodžoni
objavljeno: 22.05.2011
