Izvor: Glas javnosti, 04.Avg.2008, 10:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Glas koncila (Zagreb): Prividni mirotvorci
Živimo li u zemlji ratnika i zabave, podeljeni na zabavu i na smrti od obračuna na asfaltu ili u saobraćaju, dok bi priča o zločinima i zločincima verovatno trebalo da bude pitanje stranih državljana? Barem se takav utisak stiče prateći hrvatske medije....
...Često su, nažalost, i pijani lordovi delili bivšu Jugoslaviju kako su htjeli, a nailazili su na političare koji su im to omogućavali. Prekasno je došao komentar Miše Glenija koji je sve donedavno delio krivicu između >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << Hrvatske i Srbije na „pola-pola“, i pisao tekstove i knjige u kojima smo jako dobro iskorišćeni za kolektivnu krivicu. Prošle nedelje je navodno prvi put napravio ustupak i napisao da je svojevremeno istoričar svetskog ugleda Milorad Ekmečić poručio Karadžiću da raspad Jugoslavije pruža retku i idealnu priliku za stvaranje „velike Srbije“. Dobra su naknadna pročišćenja naknadnih misli, ali šta od toga ima Hrvatska danas i zbog čega za Hrvatsku rat nije završio i zašto ga ponovno moramo proživljavati?
Bez zajedničke spoljne politike
Nakon irskog „ne“ Lisabonskom ugovoru, Poljske u kojoj se sve više bude nacionalni odnosi, ostalim zemljama poput Češke i Austrije koje su sve nezadovoljnije Evropskom unijom, komentator Večernjeg lista Aleksandar Oršić spominje da ujedinjenja Evrope sa zajedničkom spoljnom politikom još dugo neće biti, a na njeno će mesto stupiti politike velikih nacionalnih država, Britanaca, Francuza i drugih.
Prema inostranim najavama i tekstovima, Srbija će dobiti kandidatski status za EU najkasnije do 2009. godine, a Hrvatska ulazi u EU 2012. godine, vrlo verovatno s Makedonijom, Crnom Gorom, BiH i Srbijom. Tu se ne može mimoići komentar Denisa Romca da nakon hapšenja Karadžića, Evropa ponovno gleda na Balkan isključivo kao celinu, što će biti još jedna pobjeda onoga dijela zapadne politike koja je protekla dvadeset godina na Balkanu, impresionirana Miloševićem, paktirala sa srbijanskim diktatorskim režimom i širila mit o srpskoj nepobedivosti i opstruisala sve pokušaje vojne intervencije, politike koja je mogla zaustaviti pokolje, ali je umesto toga ustrajno predlagala etničku podelu Bosne i koja je zaštićene zone UN ostavila na milost i nemilost Mladiću, politike koja je dodvoravanjem Srbiji razbuktala rat i onda cementirala rezultate etničkog čišćenja i divljaštva kakvo u Evropi nije viđeno od Drugog svetskog rata. Milošević je mrtav, Karadžić je uhapšen, ali njihovo delo živi, zaključuje novinar. Kroz to možemo zamagljivati istinu, premda može biti i drugačija od navedenog i možemo biti i bolje sreće, ali bi kroz to trebalo primiriti ogromne podele koje se sve više pojavljuju i koje sve više rascepljuju Hrvatsku. Tim podelama nažalost pomažu mnogi, među ostalima dominikanac Vjekoslav Lasić koji je pri pogrebu zapovednika ustaškog logora „Jasenovac“ Dinka Šakića uporedio s kardinalom Alojzijem Stepincem. U takvim govorima kao da se približavamo namerno balkanoslaviji, a negdje je ostao ovaj rat s hiljadama nestalih i osakaćenih. Možda dominikanac Vjekoslav Lasić iz njemu poznatih razloga mora tako govoriti, ali time ne pridonosi dobru nego samo razdoru. Iznenađujuća je reakcija dvojice komentatora Novog lista na govor Vjekoslava Lasića, koji tvrde da je Crkva u Hrvata kroz usta Vjekoslava Lasića rekla kako je ponosna što je dotičnog na odru videla u ustaškoj uniformi u kojoj je u Jasenovcu ubijeno 69.842 ljudi...
Zakon bez zabrane ustaštva
...Naš zakon nigde izričito ne zabranjuje veličanje ustaškog pokreta, a ni sam čelnik Ivo Banac nije za zabrane niti za ograničavanje slobode govora, premda je prema njegovim riječima „pater Lasić sramota za Crkvu, narod i državu“...
....Poštovanje prema mrtvima je izraz dostojanstva, ali način na koji se to čini zaista može biti provokacija, kojoj je temelj nešto drugo, a ne dostojanstvo smrti, bilo da se radi o logorašima ili o zapovedniku logora. Možda se tako velika buka diže i zbog toliko puta spominjane lustracije, jer se mnogima strah suočiti s vlastitim životom, i zbog toga se događa zloupotreba vere, postaje skoro neverovatno koliko se nekadašnjih boljševika u štampi javlja u ulozi novih preobraćenika, od kojih su mnogi doživeli i čuda. Sve nam to pokazuje da se crvene i crne ideologije vrlo često dodiruju, pa čak i nastaju sinhronizovano, i da je jedina prava i moguća opcija mir ili mirotvorstvo...
