Izvor: Blic, 15.Jan.2005, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Gebels osvaja svet
Gebels osvaja svet
Ne, nije reč o Paulu Jozefu Gebelsu, glavnom propagandisti Trećeg rajha. Njega davno nema među živima. Posle Hitlerovog samoubistva, kad je ustanovio da nema pregovora sa Rusima, njegova žena je otrovala njihovo maloletne šestoro dece, ubila sebe, a onda je i Gebels sebi presudio.
Danas je reč o jednom od najvećih umetnika našeg vremena Hajneru Gebelsu, koji nema nikakve veze sa svojim neslavnim prezimenjakom.
Hajner Gebels već >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << nekoliko sezona stvara predstave izvan svake serije. Karakteristično je da i dvojica drugih velikih novatora savremenog pozorišta nemaju pozorišno obrazovanje. Bob Vilson je arhitekta, a Martaler, kao i Gebels, studirao je muziku. Izgleda da im baš nedostatak pozorišnog obrazovanja daje to osećanje slobode sa kojom stvaraju i ruše dosadašnje kanone.
Gebelsova poslednja predstava ima dugi naslov - 'Eraritjaritjaka, muzej fraza'. Sam je izjavio da uživa kad publika pokušava da izgovori i zapamti bar ritam te čudne reči. Preuzeo ju je od Elija Kanetija. U 'Agoniji muva' slavni nobelovac objašnjava da ta reč na arunta jeziku australijskih Aboridžina znači 'čežnju za nečim što je izgubljeno'.
Na sceni je njegov omiljeni glumac Andre Vilms, koga opslužuje oko šezdeset članova tehničkog osoblja i kvartet 'Mondrijan'. Uz muziku Baha, Ravela, Šostakoviča i samog Gebelsa (slavan je i kao kompozitor), on igra Kanetijeve aforizme, udaljava se iz pozorišta praćen video-snimateljem i priča o odnosu čoveka, zvukova i savremenog sveta sa dosta ironije.
Gebels mi je posle predstave rekao da bi voleo da Bitef bude prvi festival na kom se, uz novu, prikazuje i njihova prethodna predstava 'Maks Blek', o sudbini naučnik i sveta koji ga okružuje.
Mentalitet
Kada bi nas neko pitao šta u najopštijem smislu karakteriše našeg čoveka, mogli bismo mirne duše da sve poznate osobine podvedemo pod tezu da 'za Rajka nema kapa'. Jer naš čovek, inače prefekcionista, visoko držeći do mita u kojem je on sam glavni junak i jedini heroj, sklon je da i u jajetu traži dlaku, a kamoli da zakera na sve i svašta.
Setimo se samo kako su bili kvalifikovani političari, svi od reda na udaru populističkih opservacija o tome šta je zaista potrebno Srbiji. Naš čovek, inače sklon da kao vox populi komentariše sve što mu padne na pamet, jednom političaru je zamerao što ima mačku, drugom što nema decu, a trećem što pristojno izgleda, i više od svega mrštio se na nečije obrazovanje, pristojnost i sposobnost da civilizovano komunicira. Kritički duh je ovde uglavnom orjentisan ka onome što se u svetu visoko vrednuje, tako da je malo verovatno da ćete steći opšte simpatije ukoliko niste bahati i vulgarni ili cinični prema svim projektima koji nas približavaju svetu.
Novi talas kritike, mogao se čuti nedavno u jednoj TV anketi u kojoj su građani komentarisali odluku vlade da pošalje pomoć nastradalima od cunamija. Jedan tabor branio je tezu po kojoj smo mi i sami sirotinja kojoj je potrebna pomoć, pa je ideja o donaciji naše zemlje primljena sa sa negodovanjem. Druga struja je, međutim, sa neprimerenim cinizmom primetila da je predviđena pomoć zanemarljivo mala u odnosu na pričinjenu štetu, pa je onda bolje da se ne brukamo i ne šaljemo paket mrvica hiljadama izgladnelih.
Ako je suditi po ovoj anketi o stanju svesti prosečnog građanina naše zemlje, daleko smo od Evrope i od Sveta. U trenutku planetarne katastrofe kada se civilizovani svet ujedinjuje oko ideje solidarnosti sa nastradalima, i nudi svu raspoloživu pomoć, mentalitet našeg sveta još jednom pokazuje orjentisanost ka zatvaranju u granice svoje vickaste malenkosti, u kojoj će zauvek ostati zarobljen, ne bude li u svetlu novog oblikovanja društvene klime, postepeno počeo da se menja.
