Izvor: Politika, 27.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Gde je Šreder stao, Merkelova produžila
Berlin ponovo traži stalno mesto u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija, opet bez mnogo izgleda
I pre nego što je izašla za govornicu Generalne skupštine Ujedinjenih nacija u utorak naveče, kao 27. govornik – šefovi država po protokolu imaju prednost u odnosu na premijere – nemački mediji su u noćnim verzijama elektronskih izdanja kao udarnu vest iz pripremljenog govora Angele Merkel izvukli ponovljenu kandidaturu Nemačke za stalno mesto u Savetu bezbednosti. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
Kad je svanulo ta vest je dobila za nijansu slabiji tretman: veliko iznenađenje s kojim se očigledno računalo nije, izgleda, postiglo očekivani odjek i efekat. Pokazalo se, po svemu sudeći, ponovo da put do nemačkog ustoličenja na Ist Riveru neće biti lak.
Tim putem je svojevremeno, 2003. i 2004. zahuktalo i srčano krenuo tadašnji nemački kancelar Gerhard Šreder. I zastao. Sama Angela Merkel je, pre nego što se dočepala kancelarskog trona i postala njegova naslednica, bila upadljivo rezervisana prema ovoj Šrederovoj spoljnopolitičkoj avanturi i iz njenog fijaska pokušavala da izvuče neku korist.
Veličanje UN
Sada je najednom odlučila da "preuzme štafetu" i nastavi tamo gde je njen prethodnik stao. U govoru koji je trajao šesnaest minuta, među žarišne tačke i akcente – klima, Iran, Bliski istok, Sudan, siromašne i nerazvijene zemlje – u prvi plan izvukla je, kao posebno važnu temu, Ujedinjene nacije. Veličala je njihovu ulogu – pravo mesto za prave odgovore na globalne izazove i iskušenja – uz upozorenje da svetska organizacija to ne može uspešno ostvariti bez nužnih i neodložnih reformi u čijem središtu će se naći njen najvažniji organ, Savet bezbednosti.
Sledila je opaska da to telo više ne odražava "današnji svet" i odnos snaga u njemu. I odmah direktna kandidatura: Nemačka je spremna da preuzme više odgovornosti na svetskoj sceni pod uslovom da dobije stalno mesto u "reformisanom" Savetu bezbednosti.
U novom nemačkom "ispipavanju pulsa" na Ist Riveru barata se uglavnom starim argumentima i javno ne spominje onaj glavni: klub moćnih u stalnom sastavu Saveta bezbednosti – jedini veliki i važan svetski forum iz kojeg je Nemačka isključena – čine sile pobednici iz velikog (Drugog svetskog) rata iz kojeg je ova zemlja izašla kao poražena.
Uticajna članica EU, NATO-a, raznih svetskih organizacija i formacije najrazvijenijih, i najmoćnijih zemalja planete, Grupe-8, želi da po svaku cenu ukloni ovu psihološko-političku barijeru i opterećenje.
Nemački "pohod na Njujork" pripreman je odavno, znatno pre formalne i zvanične kandidature, još iz vremena "Bonske republike" i kancelara Helmuta Kola, kada je prvi čovek svetske organizacije bio Butros Butros Gali.
Egipćaninu se uvlačenje Nemačke i Japana činilo kao spasonosna ideja u uspostavljanju "nove ravnoteže" i relativizovanju američke premoći. Vašington je u to vreme finansijski ucenjivao i iznurivao Galija, a najveće platiše posle SAD, Japan i Nemačka su priskakali u pomoć revnosnim izmirivanjem svojih obaveza.
Stara strategija
Šrederova strategija osvajanja Ist Rivera preko Grupe-4, koju su, uz Nemačku, činili takođe potencijalni kandidati za privilegovano članstvo u Savetu bezbednosti Japan, Indija i Brazil, nije se pokazala kao racionalna i uspešna. Svaka od ovih zemalja "isprovocirala" je nekog protivkandidata i protivnika. Nemačkoj je promptno parirala Italija, Brazilu Argentina, Indiji Pakistan, a pred Japanom se "isprsila" Kina.
Iako je formalno čitav poduhvat "potonuo" 2005. godine zbog toga što se afričke zemlje nisu mogle saglasiti oko svoja dva kandidata, glavni problem, i prepreka, bili su "starosedeoci" u stalnom sastavu Saveta bezbednosti. Nisu bili za deobu privilegija i moći.
Samim Nemcima je, uz to, teško palo što ih Amerikanci nisu podržali. Favorizovali su Japan. Iako su poverovali da je situacija sada nešto povoljnija, pokazalo se odmah da se gotovo ništa nije promenilo: američki predsednik Džordž Buš je eventualno proširenje Saveta bezbednosti uslovio "sveobuhvatnim reformama" svetske organizacije i kao jedinog "zrelog kandidata" spomenuo, opet, samo Japan, a italijanski premijer Romano Prodi je odbio svaku pomisao o povećanju broja stalnih članova najvažnijeg organa UN. Nemci su to "pročitali" kao ponovno torpedovanje njihove kandidature.
Miroslav Stojanović
[objavljeno: 27.09.2007.]
