Izvor: NoviMagazin.rs, 18.Sep.2015, 15:22 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Gay by nature, proud by choice
Brisanjem paragrafa 175, dugogodišnja borba za emancipaciju homoseksualaca glasno je dobijena u Nemačkoj. No, ne samo to: nemačko društvo je odlučilo da se više ne protivi modernizaciji međuljudskih odnosa, kako seksualnih, tako i duhovnih. Brisanjem paragrafa 175 humanost je dobila jedan novi bespolni, odnosno višepolni oblik.
Piše: Jelena Volić Helbuš
U SPOMEN NA SVE ŽRTVE RUŽIČASTOG TROUGLA!
Do 1992. godine Svetska zdravstvena >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << organizacija (World Health Organization – WHO)homoseksualnost je smatrala bolešću, a 11. juna 1994. §175, takozvani “pederski paragraf”, izbrisan je iz Krivičnog zakona SR Nemačke. Od tada homoseksualne veze između odraslih nisu više predmet državnog nadzora i sankcija. Danas u Krivičnom zakonu SR Nemačke pod paragrafom 175 stoji: izbrisan.
Ovaj paragraf je decenijama kažnjavao generalno homoseksualne kontakte. Ovako očigledno i deklarativno brisan, paragraf 175 prećutno objavljuje da se države više ne tiču homoseksualne veze između odraslih i da se one stavljaju na istu razinu sa heteroseksualnim vezama. Dugogodišnja borba za emancipaciju glasno je dobijena. No, ne samo to: nemačko društvo je odlučilo da se više ne protivi modernizaciji međuljudskih odnosa, kako seksualnih tako i duhovnih. Brisanjem paragrafa 175 humanost je dobila jedan novi bespolni, odnosno višepolni oblik.
DUGA ISTORIJA DISKRIMINACIJE: Karl V je 1532. u svom Zakoniku “Constitutio Criminalis Carolina” postavio pravni osnov važeći u celom Svetom rimskom carstvu nemačkog naroda za sva krivična gonjenja homoseksualaca. Zakonik je bio na snazi sve do kraja 18. veka. Paragraf 116 je regulisao sankcionisanje ovih, po ovom propisu, “skarednih” odnosa: “Kažnjavaj protivprirodni blud: između čoveka i životinje, muškarca i muškarca, žene i žene. Oni se imaju vatrom rastaviti od života”.
No, već 1794. pod vladavinom Fridriha II ukinuta je smrtna kazna za homoseksualne veze. Do danas se spekuliše da je Fridrih Veliki, od milja zvan Stari Fric, verovatno najveći pruski monarh, sam bio homoseksualnih sklonosti, ali je svakako Pruska bila treća država, posle Austrije i Francuske, koja je smrtnu kaznu za “protivprirodni blud” zamenila kaznom zatvora.
Romantičarski period je sproveo sijaset modernih poteza u kaznenoj politici, najviše u Nemačkoj, ali ne samo u njoj. Paragraf 143 je propisivao: “Protivprirodni blud između osoba muškog pola, ili između ljudi i životinja, ima se kazniti zatvorskom kaznom od šest meseci do četiri godine, kao i oduzimanjem građanskih prava”. Paragraf 143, koji je u to vreme važio za napredan i prosvetiteljski, bio je vrlo brzo dostignut zakonskim regulativama ostalih zemalja. Tako je francuski Code Civil iz 1804. kažnjavao radnje ove vrste samo onda ukoliko su one štetile trećem licu, što je u suštini dovelo do potpune legalizacije homoseksualnih odnosa ukoliko su oni bili sklopljeni dobrovoljno. Svojim osvajačkim pohodima Napoleon je “izvozio” Code Civil i u druge zemlje, između ostalih i u Holandiju.
Bavarska se takođe ugledala na francuske uzore, te u svom zakoniku iz 1813. više nije kažnjavala homoseksualne veze, osim u slučajevima nasilja.
Fridrih II, Stari Fric sa 68 godina: Slika Antona Grafa iz 1781.
Iako pruski napori da se zakonsko sankcionisanje homoseksualnih veza podrži naučnim argumentacijama nisu urodili plodom – naučnici nisu uspeli da pronađu taj specijalno opasni homoseksualni gen – Bizmark je 1870. za svoj Severno-Nemački savez napravio koncept krivičnog gonjenja homoseksualaca, orijentišući se prema putokazima koje mu je davalo tadašnje javno mnjenje: “Iako medicina ne može opravdati ovakvu kaznenu politiku, niti je ona utemeljena u teorijskim raspravama, narodna svest o pravičnosti nalaže kažnjavanje homoseksualnih radnji ne kao poroka, već kao zločina”.
Prvog januara 1872, tačno godinu dana posle stupanja na snagu krivičnog zakona Severno-Nemačkog saveza, ovaj zakon je postao važeći na teritoriji celog Nemačkog carstva, tzv. Drugog carstva. Time je homoseksualnost u Bavarskoj ponovo postala kažnjiva. Paragraf 175, Carskog krivičnog zakonika sankcionisao je “protivprirodni blud između dve osobe muškog pola ili ljudi i životinja” kaznama zatvora i oduzimanjem građanskih prava. Kazne zatvora su bile od jednog dana do šest meseci, a mogle su kao kazna biti oduzete i doktorske titule kao i pravo glasa.
Već 1860. pojedinci poput Karla Hajnriha Urliksa i Karla Marije Kertbenija bezuspešno su dizali glas protiv pruskog paragrafa 143. U Drugom carstvu 1897. je osnovan Naučno-humanistički komitet (WhK), pokret uglednih ljudi koji su se usprotivili progonu homoseksualaca, pokušavajući da sruše paragraf 175 tezom da je homoseksualnost urođena priroda čoveka. Jedna od mnogobrojnih peticija za brisanje paragrafa 175, koja se bazirala na ovakvoj argumentaciji i bila predvođena društvom lekara i uglednim Magnusom Hiršfeldom, sakupila je 1897. čak 6.000 potpisa. Ovu peticiju je Rajhstagu predstavio niko drugi do August Bebel glavom i bradom, pokazujući da je borba protiv paragrafa 175 ideološki portfolio socijaldemokratije u njenom najfinijem izvođenju.
Peticija je bila bezuspešna. Deset godina kasnije, 1909. bilo je planirano čak da se paragraf 175 proširi i na žene. U konceptu novog krivičnog zakonodavstva navedeno je da je ženska homoseksualnost “na isti način opasna za porodicu i omladinu i da se takvi slučajevi umnožavaju. Stoga je neophodno u cilju zaštite pristojnosti i opšteg dobra kaznenu politiku proširiti i na žene”. Planirano proširenje bilo je sprečeno izbijanjem Prvog svetskog rata.
Portret čuvene pevačice i kabaretistkinje Klare Vesthof koja je bila deklarisana lezbijka. Portret je načinio Emil Orliks 1930.
Ni u Vajmarskoj Republici podrška inicijativi levog političkog spektra za brisanje paragrafa 175 nikada nije dostigla većinu. Mnogo više perspektive imali su planovi desnog političkog spektra i političkog centra da se paragraf 175 pooštri. U predlogu iz 1925. predviđen je bio i dodatni paragraf 297, prema kojem su slučajevi homoseksualne prostitucije, homoseksualni polni odnos sa osobama mlađim od 21 godine, kao i iskorišćavanje muškaraca u službenom i radnom odnosu (ovo se pre svega odnosilo na vojne strukture u kojima je homoseksualnost bila uočljivo česta) smatrani “teškim bludom” i time bili kvalifikovani kao zločin, a ne kao do tada prestup. Cilj ovih krivičnih sankcija bila je zaštita narodnog zdravlja: “Nemački pogled na svet smatra istopolne veze štetnim po karakter naroda. One imaju za cilj rušenje poretka pristojnosti i smernosti. Ukoliko se ova vrsta moralnog propadanja ne spreči, ona će sve više nagrizati narodno telo i slamati narodnu snagu”.
Prijateljstvo među vojnicima, fotografija 1913.
RUŽIČASTI TROUGAO: Nacionalsocijalistisu1935. pooštrili paragraf 175. i doveli diskriminaciju do monstruozne perfekcije. Crni trougao je bio znak koji su nosili oni za koje se nacionalsocijalistička država bila odlučila da su asocijalni, zeleni trougao su nosili kriminalci, a ružičasti trougao morali su nositi homoseksualci. Žutu zvezdu su nosili Jevreji. Nacionalsocijalističko nepravo smeštalo je ove ljude u koncentracione logore.
Oznake zatvorenika u koncentracionim logorima. Roza trougao nosili su homoseksualci
Posle dolaska Hitlera na vlast 1933. zatvoreni su brojni klubovi u kojima je cvetala homoseksualna kultura, jedinstvena po svojim liberalnim i kreativnim zamasima. Počeo je progon homoseksualaca, do tada nikada viđen u svojoj brutalnosti i mržnji.
Posle Noći dugih noževa i Rem-puča, progon homoseksualaca je postao alibi za sve partijske unutrašnje čistke. Ernst Rem je bio vođa “braon uniformi” i SA (Sturmabteilung: napadački odred), inače poznat po svojim homoseksualnim sklonostima. Hitler se u obračunu s njim 1. jula 1934. poslužio homoseksualnošću kao alibijem za političku čistku. Progoni su divljali po ulicama Berlina, koji se smatrao centrom homoseksualne kulture. Samo od 1937. do 1939. oko 100.000 muškaraca bilo je registrovano u Centrali Rajha za borbu protiv homoseksualnosti i pobačaja. Registrovani su u takozvanim “roza listama”.
Ponižavanje drugih bio je državni rezon i logika birokratskih procedura. Denuncijacija je bila glavni pravni osnov za privođenje ovih ljudi. Za razliku od kriminalne policije, Gestapo je mogao hapsiti homoseksualce bez ikakve prethodno formulisane sumnje. Kazne su se mogle produžavati po nahođenju Gestapoa, a uprkos donetim presudama. Jedno naređenje od 12. jula 1940. nalaže preventivno hapšenje “svih homoseksualaca koji su imali više od jednog partnera, a koji su pušteni iz zatvora pošto su odslužili svoju kaznu”.
Procenjuje se da je između 10 i 15 hiljada homoseksualaca odvedeno u koncentracione logore. Tačan broj je nemoguće utvrditi, pošto se operiše samo sa brojevima homoseksualaca nemačke nacionalnosti. Od ovog broja smatra se da je samo 40% uspelo da preživi logor. Zatvorenici su listom bili podvrgavani “dobrovoljnoj kastraciji” (koja je u stvarnosti bez izuzetka bila prisilna) i zaista monstruoznim medicinskim eksperimentima.
Oni koji su osramotili arijevsku krv – osramoćeni, poniženi, izmučeni
I posle pobede saveznika 1945. nastavila se golgota za 175-ake, kako su u narodu nazivani. Oni koji su uspeli da prežive koncentracione logore u pojedinim slučajevima ponovo su hapšeni i zatvarani kako bi do kraja odslužili kaznu koja im je bila dosuđena prema i posle rata važećem paragrafu 175. Homoseksualci posle rata nisu mogli da predaju zahtev za odštetu, kao svi drugi koji su bili ratom ometeni i kako psihički, tako i fizički osakaćeni. Ukoliko bi bili podneli zahtev za odštetu, hapšeni su i kažnjavani na osnovu paragrafa 175 koji je bio preživeo i Nirnberški proces i sve talase denacifikacije. Poslednji homoseksualac koji je preživeo Buhenvald Rudolf Bracda nikada nije dobio odštetu, ali je doživeo brisanje paragrafa 175. On, jedini i poslednji svedok stradanja homoseksualaca u nacionalsocijalizmu.
Plakat za pozorišnu predstavu “Bent, ružičasti trougao” koja je izvedena u Beču 2009.
Rudolf Bracda 2009.
Spomen-ploča nastradalim homoseksualcima u Nacionalsocijalističkim progonima na Nolendorf trgu u Berlinu: “Ubijani i prećutkivani” je jezička formula prema kojoj se poznaju homoseksualne žrtve nacističkih zločina. Prećutkivani sedamdeset godina posle strašnog zločina
DDR I PARAGRAF 175: Magistrat Istočnog Berlina nosiocima ružičastog trougla nije priznao titulu “žrtava fašizma”. U delu Nemačke koja je bila pod okupacijom Sovjetskog Saveza pravna regulativa za pripadnike LGBT populacije nije bila jedinstvena, niti usaglašena. Dok je vlada Tiringije 1945. odlučila da paragrafe 175 i 175a ublaži, druge pokrajine su primenjivale pravnu regulativu čak iz 1935. Iako su komunistička i socijalistička partija Istočne Nemačke propagirale toleranciju, totalni prekid sa svakom logikom fašizma i nacionalsocijalizma, liberalizacija homoseksualnih odnosa i njihovo izjednačavanje sa svim građanima drugačijih seksualnih orijentacija nailazili su na prećutne, ali tvrdokorne otpore.
Godinu dana posle zasnivanja Nemačke Demokratske Republike 1949. Viši sud u Berlinu proglasio je paragraf 175 u njegovom vajmarskom obliku (blaže kazne za prestup “protivprirodnog bluda”) važećim, ali je i dalje ostala kvalifikacija “protivprirodnog” u zakonu, implicirajući tu vekovnu hrišćansku odvratnost protiv svega što je izvan kanona “smernog” i “čednog”. Društvo je i dalje trebalo zaštititi od “socijalno štetnog homoseksualnog delovanja koje vređa osećanja radnog naroda”. Od 1957. je onda bilo tolerisano “homoseksualno delovanje” ukoliko se moglo dokazati da ono nije proizvelo “štetno delovanje po radni narod”. Ova odluka praktično je likvidirala paragraf 175, te tako homoseksualne veze od sredine 50-ih godina prošlog veka više nisu bile krivično gonjene u NDR-u.
Vrhovni sud Nemačke Demokratske Republike 11. avgusta 1987, povodom paragrafa 175, doneo je sledeću odluku: “Homoseksualnost kao i heteroseksualnost predstavljaju varijante seksualnog života ljudi. Homoseksualci ne stoje izvan socijalističkog društva, već su ravnopravni deo njega i imaju uživati sva građanska prava”. Godinu i po dana kasnije, 30. maja 1989. godine paragraf je brisan iz krivičnog zakona NDR.
Nemačka Demokratska Republika pripojila se 3. oktobra 1990. Saveznoj Republici Nemačkoj u kojoj je paragraf 175 i dalje bio na snazi.
Brežnjev i Honeker: “Poljubac”, grafit na Berlinskom zidu
BRD PARAGRAFI 175 I 218 – NASTAVAK TRADICIJE GRAĐANSKOG I FAŠISTOIDNOG: U Saveznoj Republici Nemačkoj paragraf 175, kao i paragraf 2018 (krivično gonjenje zbog abortusa) nastavio je svoje delovanje u formi koju su imali i 1935. SR Nemačka je u interpretaciji ovih paragrafa do tančina pratila krivičnu politiku Trećeg Rajha. Na osnovu paragrafa 175 između 1950. i 1969. privedeno je 100.000 ljudi i doneto oko 50.000 pravnosnažnih presuda. Dok su mnoge sudije glasno iskazivale svoje sumnje u ispravnost i pravičnost ovog paragrafa, te u znak protesta presuđivali smešne kazne (od po 3 DM), druge sudije su sa posebnim žarom učestvovali u krivičnom gonjenju “pedera”.
Pri jednom takvom ambicioznom talasu hapšenja u kojem su se snage sudske i izvršne vlasti brutalno iživljavale nad omraženim homoseksualcima, dogodili su se smrtni slučajevi: jedan devetnaestogodišnjak je skočio u smrt sa Geteove kule pošto mu je uručen sudski poziv, jedan zubar se sa svojim dugogodišnjim partnerom otrovao gasom.
“Aparat za elektro šokove firme SIMENS kojim je sprovodjena averzivna terapija protiv homoseksualnih nagona“
Ustavnom sudu SR Nemačke je 1955. godine prvi put podneta tužba protiv paragrafa 175 koja je već 1957. bila glatko odbijena: “Paragraf 175 je formalno i po pravilima donet i ne odražava pravo Trećeg Rajha. Paragraf 175 se ne kosi sa principima ravnopravnosti. Tužba protiv diskriminacije homoseksualaca muškog i ženskog pola takođe nije održiva: različito tretiranje muške i ženske homoseksualnosti proističe iz bioloških preduslova – seksualna požuda muškaraca mnogo je opasnija po principe pristojnosti naroda koji proizlaze iz dve hrišćanske konfesije koje žive u SR Nemačkoj”.
Pet godina posle, znači 1960, vlada sa kancelarom Konradom Adenauerom sledećim rečima je argumentovala zadržavanje paragrafa 175 u reformi krivičnog zakonodavstva SR Nemačke: “Više nego u drugim oblastima, pravni poredak je dužan da u krivičnom zakonodavstvu zaštiti smernost i pristojnost pred pošasti bluda. Krivični zakon je dužan da zaštiti zdrav i prirodan životni poredak naroda”.
Pred sam kraj velike koalicije sa kancelarom Kurtom Kizingerom (CDU), 25. juna 1969. godine reformisan je paragraf 175: krivično gonjenje se predviđalo samo za slučajeve seksualnih odnosa sa maloletnima, homoseksualne prostitucije i seksualnog iskorišćavanja u hijerarhijskim odnosima (služba, vojska i radni odnosi). Paragraf 175b (sodomija) je brisan. Novembra 1973. socijal-liberalna koalicija sprovela je opsežnu reformu krivičnog zakonodavstva u oblasti seksualnih odnosa: “Zločin i prestup protiv pristojnosti” preinačen je u “krivična dejstva protiv seksualnog samoopredeljenja”. Seksualni odnosi između žena i dalje nisu bili pominjani u krivičnom zakonodavstvu.
U procesu harmonizacije pravnih sistema dve Nemačke posle 1990, SR Nemačka se morala odlučiti da li da briše paragraf 175, ili da ga proširi i na istočne, odnosno nove pokrajine. Nakon isteka roka za harmonizaciju, 1994. je odlučeno da se paragraf 175 briše iz krivičnog zakonika. Žrtve paragrafa 175 do dana današnjeg nisu rehabilitovane.
U spomen na sve žrtve ružičastog trougla
