Izvor: Politika, 06.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Gašenje poslednjeg svetla
Knjižare su javna mesta na kojima pojedinac traži mogućnost da obogati svoju privatnost, svoj lični i duhovni život, kako bi zadovoljio svoje intelektualne i estetske potrebe
Naviknuti na negativni trend događanja u kulturnoj svakodnevici, ukidanje bioskopa i knjižara u našim gradovima izgubilo je značenje vesti. Međutim, gašenje poslednje knjižare u Kragujevcu, gradu koji pretenduje da bude drugi značajan privredni i kulturni centar Srbije, postalo je alarmantna >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << vest koja je dobila i širi odjek u našoj javnosti. Oglasilo se i Ministarstvo za kulturu koje se svojim saopštenjem pridružilo apelu građana da novi vlasnici knjižare sačuvaju njenu dosadašnju namenu.Akcija spasavanja poslednje kragujevačke knjižare pokazuje, možda, da smo konačno postali svesni šta nam se dogodilo i šta nam se događa, strahujući od onoga što bi u nezavidnom stanju u kojem se nalazimo, možda, moglo da nam se dogodi.
Za istinu o tom stanju više nam nije potrebna istorijska distanca da adekvatno sagledamo blisku i neposrednu stvarnost, promenjenu i usaglašenu sa nekim drugim neželjenim pravilima i zakonima. Najpre velika kriza devedesetih, a potom i proces tranzicije preoblikovali su dotadašnje knjižare kao prepoznatljive kulturne topose naših gradova. Posledice tog procesa se ogledaju u stvaranju jedne nove stvarnosti u kojoj su mesta nekadašnjih uglednih knjižara postala butici, parfimerije, dragstori, piljare. Ukoliko i postoje suprotni primeri: da je neka dotadašnja prodavnica druge robe pretvorena u knjižaru, onda je to puki izuzetak beznačajan za trend preseljenja knjižara iz urbanog prostora u kulturnu istoriju.
S obzirom na to da je broj knjižara drastično smanjen, njegova simboličnost je važna sociokulturna činjenica koja govori o bitnoj promeni kulturnog ambijenta naših gradova u kojima su knjižare bile njihova duša. Zato je apel za spas poslednje kragujevačke knjižare i svojevrstan SOS poziv za spasavanje tih duša koje su još ostale u životu. U nacrtu Zakona o kulturi predviđena je zabrana prenamene privatizovanih objekata u kojima se obavlja određena kulturna delatnost. Međutim, mera zaštite funkcije tih objekata se donosi možda isuviše kasno jer je, u međuvremenu, prenamenom privatizovanih objekata bitno i nepovratno promenjen dotadašnji kulturni ambijent urbanih sredina. U mnogim našim gradovima, kao što je poznato, više ne postoje ni knjižare ni bioskopi.
Gašenjem knjižara u Srbiji stanovnicima naših gradova nije, međutim, uskraćena mogućnost da kupuju knjige jer tu potrebu zadovoljavaju na lokalnim sajmovima i vašarima knjiga, kupovinom na uličnim tezgama i kioscima. Učestalo održavanje lokalnih sajmova predstavlja svojevrstan spontani, divlji odgovor koji se nametnuo kao rešenje za plasman knjige. Taj odgovor nije primeren današnjem civilizacijskom trenutku, ali je ogledalo naše aktuelne situacije koju karakteriše odsustvo ozbiljnog institucionalnog rešenja knjižarske distribucije i prodaje proizvoda Gutenbergove galaksije. Današnju situaciju karakteriše, dakle, pojava divljeg supstituisanja knjižarske mreže kao rezultat neblagovremene zakonske zaštite dotadašnjih knjižara u objektima koji su privatizacijom dobili drugu namenu.
Šta, u stvari, gubimo gašenjem knjižara? Poput čitanja, i traganje za svojom knjigom je prvenstveno individualni čin. Kao što otvaranjem knjige započinje avantura čitanja, tako i ulaskom u knjižaru činimo prvi korak da bismo udovoljili svojoj nomadskoj potrebi da lutamo, tražeći ono o čemu nemamo dovoljno jasnu predstavu, ono drugo što nam uvek nedostaje. Knjižare su javna mesta na kojima pojedinac traži mogućnost da obogati svoju privatnost, svoj lični i duhovni život, kako bi zadovoljio svoje intelektualne i estetske potrebe. Zato je svaki izbor knjige izraz te duboke individualne potrebe koja se samo u ambijentu knjižare može razvijati i oplemenjivati. U tom smislu nam knjižare iskazuju jednu bitnu istinu o čoveku i njegovoj potrebi da slobodno traži i pronađe predmet svoje prethodno nedefinisane želje.
Današnjem čitaocu se uskraćuje ta sloboda za traganjem i pronalaženjem zanimljivih knjiga u odgovarajućem ambijentu knjižare. Zato i apel za spasavanje poslednje kragujevačke knjižare ima za nas dublje značenje stvarne zabrinutosti za sudbinu značajnih institucija naše kulturne svakodnevice. Dopustimo li da se one ubrzano gase izvesno je da ćemo se obreti u mraku suočeni sa nenadanim proplamsajima tamne strane naše prirode.
Bojan Jovanović
[objavljeno: 07/04/2008]
