Izvor: Politika, 10.Sep.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
"Fordove" muke
Američki automobilski kolos na kolenima
Kada se u kompaniji koja se zove "Ford" menja šef, onda je to, svakako, vest o kojoj štampa potom bruji – danima. Prošle nedelje je, međutim, poslovni svet uzbuđivala koliko odluka njenog direktora Vilijama Bilija Forda da demisionira, toliko i vest da kompanijom, još uvek u pretežnom vlasništvu familije osnivača ( 40 odsto), neće više upravljati nikakav Ford, nego izvesni Alen Malali, čovek koji je čitav svoj radni vek proveo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u preduzeću koje se ne bavi automobilima već avionima. U "Boingu"!
Mnogi su, opet, najnoviju vest iz "Forda" dočekali sa emocijama, smatrajući je najavom kraja jedne velike legende. O njenom osnivaču Henriju i jednom snu, onom u kome "otac američke industrije" svima pokazuje kako se usamljeni pojedinac, samo sa "svojih deset prstiju", može boriti i izboriti – za bogatstvo.
Vozilo za narod
Mnogi su se, dakle, sada prisetili vremena kada je Henri Ford, kao farmersko dete, rođen u Mičigenu, godine 1863. Kako je to dete, umesto da ore, više volelo da popravlja satove, ono se sa samo 16 godina zaputilo u Detroit, na zanat. Deceniju kasnije "dete" je postalo šef inženjera u kompaniji Tomasa Edisona, a negde 1996. konstruisalo "kvadricikl", kutiju na četiri točka, kojom je vozač upravljao kormilom nalik na brodsko. Vozilo je imalo dve brzine, za kretanje unapred. Rikverc tada još ne beše izmišljen.
Automobili su, međutim, ulazili u modu. U vreme kada je Ford sa još 11 ortaka i 28.000 dolara uspeo da osnuje vlastitu kompaniju (1903) u Americi je bilo čak 88 proizvođača kola, ali se Ford po nečemu razlikovao od svih njih. Ne toliko po modelima, koliko po pristupu: dok su svi mislili da novo prevozno sredstvo valja praviti samo za imućne, ovaj je želeo da automobile pravi – za narod.
Bila je to, u osnovi, revolucionarna ideja koja je jednog drugog slavnog američkog menadžera, Lija Ajakoku, svojevremeno i navela da u "Tajmu" objavi mišljenje po kome je Henri Ford, praveći automobil za svakoga, zapravo omogućio – stvaranje američke srednje klase!
Ford je, razume se, ostao upamćen po mnogo čemu, a ponajviše po uvođenju novog sistemu rada "na traci". Iako su mu neki pri tom zamerali što je radnike naterane da monotono, po ceo dan, ponavljaju iste pokrete pretvarao u idiote, fakat je da mu je taj sistem omogućio povećanje produktivnosti, a povećanje produktivnosti, opet, da radnike bogato nagradi. Hroničari su zabeležili da su, tako, u Fordovim fabrikama u jesen 1914. dnevne zarade iznenada povećane sa 2,34 na čak pet dolara. Povećanje plata je "Volstrit džornal" nazvao "ekonomskim zločinom", ali su onda bukvalno svi najbolji američki radnici pohrlili u Detroit i time obezbedili da produktivnost poraste – još više!
Ford je bez sumnje bio i dalekovid čovek. Recimo, još je onda zabranjivao pušenje, kao štetno po zdravlje! Smatrao je i da se o radnicima ne može bolje brinuti niko od njega samog, pa je zabranjivao sindikalne aktivnosti i tek 1941, nakon velikog štrajka, dopustio da mu se jedna takva mrska organizacija ušanči u firmi. Mnogi su ga, stoga, smatrali i pravim diktatorom. Niko, međutim, nije mogao da mu opovrgne sposobnost da stvori imperiju u kojoj će vertikalno biti povezao sve što je trebalo, od proizvodnje kaučuka u Brazilu, do čeličana u Minesoti i onda praviti – sve više i više automobila.
Automobile je, inače, nazivao slovima abecede. Najveću popularnost postiglo je slovo T: tog modela je za dvadeset godina prodato više od 15 miliona komada!
Japanska najezda
Umro u proleće 1947. godine. Nasledio ga je unuk Henri Ford Drugi koji je vladao narednih četvrt veka. Na čelu kompanije su se zatim smenjivali menadžeri van porodice, sve dok 1999. posao nije ponovo preuzeo jedan Ford, Henrijev praunuk Bili, sada u ostavci. U međuvremenu je proces globalizacije učinio svoje. Kompanija je godinama kupovala druge ("Linkoln", "Merkjuri", "Mazda", "Aston Martin", "Jaguar", "Lend rover", "Volvo"), ali je umesto zarade od njih, pretežno, dobila – probleme. Istovremeno su i enormni troškovi zdravstvene zaštite stali finansijski da ruiniraju "Ford", pokazujući, najposle, da je njegov osnivač, bar donekle, bio u pravu što nije ljubio sindikat. Japansko-korejska najezda i rastuće cene goriva učinile su ostalo. Ford se realno našao pred bankrotom, a porodica čiji se solidan imetak poslednjih godina prepolovio pred odlukom da postupi slično kao srodna, italijanska porodica Anjeli, koja je zbog sličnih problema u "Fijatu", gotovo u očajanju, na kormilo porodične firme takođe svojevremeno dovela jednog "stranca". Advokata Serđa Markionea.
Advokat se pokazao dobro. Možda je i on inspirisao Bilija Forda na ostavku.
Zadatak njegovog sledbenika Malalija, međutim, neće biti ni najmanje lak.
Ni drugi po redu "program stabilizacije" za samo pet godina, u kome je zacrtano zatvaranje 14 fabrika (do 2012.) i gašenje 30.000 radnih mesta, nije se, naime, u praksi nešto pokazao, a da nije, dalo se lepo videti iz najnovijih, po "Ford" zapravo groznih pokazatelja. Lanjski šestomesečni, koliki-toliki, profit (2,1 milijarda dolara) u istom ovogodišnjem razdoblju pretvoren je u težak gubitak (1,3 milijarde), a kako je u julu američki kolos na domaćem tržištu prodao vozila za čak 35,2 procenata manje, desilo se, najzad, i to da je u sedmom mesecu 2006. japanska "Tojota" prvi put u istoriji na tom tržištu uspela da proda više vozila: čak i od jednog "Forda"!
Rodoljub Gerić
[objavljeno: 10.09.2006.]
