Izvor: Deutsche Welle, 07.Maj.2020, 15:29
Filmski festival koji prkosi koroni
Jubilarno 20. izdanje festivala srednjo- i istočnoevropskog filma goEast koji se održava od 5. do 11. maja u nemačkom Vizbadenu je po mnogo čemu posebno. Pre svega po tome što se - održava.
Za sve one koji prate filmsku produkciju u zemljama na evropskom istoku i jugoistoku, festival goEast je opšte mesto. Od ove godine festival u Vizbadenu nije više „tinejdžer". Rođen 2001, ovaj festival je zamišljen kao pozornica za srednjo- i istočnoevropski film „duboko na Zapadu" >> Pročitaj celu vest na sajtu Deutsche Welle << – na Zapadu koji se uglavnom za kinematografije iz ovih zemalja malo zanima, što najbolje može da se vidi na repertoaru mejnstrim bioskopa.
Bilo je planirano da se prve nedelje u maju 2020, u okviru jubilarnog 20. izdanja festivala, prikaže preko 100 igranih, dokumentarnih i kratkih filmova široke žanrovske i stilske palete. U takmičarsku sekciju su izabrana ukupno 24 filma – 16 dugometražnih i 8 kratkih, među njima i nova komedija hrvatskog redatelja Vinka Brešana „Koja je ovo država!", dugometražni prvenac srpskog reditelja Marka Đorđevića „Moj jutarnji smeh" i "Ivana Grozna", zanimljiva filmska autobiografija srpske rediteljke s adresom u Bukureštu Ivane Mladenović. Sve je već bilo isplanirano i činilo se da će i stručna i široka publika u Vizbadenu moći da uživa u zanimljivim projekcijama i filmskim susretima različitih vrsta, kada je planove organizatora pomrsila korona i Nemačku „zarobila" pandemija.
Brešanova komedija "Koja je ova država!" je uvrštena u natjecateljski program festivala goEast
Umesto otkazivanja – kreativnost, solidarnost i improvizacija
„Kada je počela kriza, festivalski program program je već bio gotov i ja sam se bojala šta će se dogoditi ako festival otkažemo. Jer, to bi značilo da ćemo izgubiti deo finansijskih sredstava – od fondova i sponzora", objašnjava direktorka festivala goEast Helen Geritsen u intervjuu za DW. Festival, ukazuje ona, radi sa čitavom mrežom slobodnih saradnika - ne samo među osobljem festivala, nego i kuratorima u Hrvatskoj, Srbiji, Rusiji i brojnim drugim zemljama iz dela Evrope čiju kinematografiju goEast predstavlja. Da je festival otkazan, oni ne bi bili dobili svoj honorar. „Naravno, brinulo me i šta će to značiti za sve one koji se bave filmom: kada filmovi ne bi bili prikazani, kada ne bi bilo takmičarskog programa, to bi poremetilo čitav njihov vremenski plan, zato smo tražili mogućnosti da se festival ipak održi.“
Geritsen i njen tim su odlučili da praktično „razvuku" festival na čitavu godinu, što, priznaje, nije bio baš najlakši put. „Verovatno bi bilo najlakše prikazati izbor filmova online i da to bude to, ali filmovi u takmičarskoj konkurenciji zaslužuju veliko platno, zaslužuju da ih publika vidi u bioskopu i da može da se lično sretne sa ljudima", priča Geritsen. GoEast je našao rešenje kako to da izvede: žiri će da vidi filmove i zadnjeg dana festivala, 11. maja, objaviti laureate, a publika će u bioskopima filmove iz takmičarskog programa moći da vidi u novembru kada se u Vizbadenu održava jedan drugi filmski festival – exground – s kojim je goEast sklopio partnerstvo.
Direktorica festivala goEast Heleen Gerritsen
Čast laueratima, novac svima
Pobednici festivala u takmičarskoj kategoriji će dobiti čast, ali ne i novčanu nagradu koja uz to ide. Uprava festivala je, naime, odlučila da svotu namenjenu nagrađenima, koja ukupno iznosi 24.000 evra, podeli ravnopravno svim filmovima u takmičarskom delu programa. Svaki će, znači, da dobije po 1.000 evra. To je, kažu, simbolična svota, ali je upravi festivala bilo važno da se iz Vizbadena pošalje poruka solidarnosti jer korona-kriza finansijski teško pogađa i filmsku industriju. „Znamo da je u mnogim državama kultura prva koja se 'reže' kada dođe do kriza."
Organizatori goEasta nisu, međutim, dozvolili da im korona potpuno pokvari „rođendansko slavlje". Nedelja u kojoj je festival trebalo da se održi, puna je različitih onlajn-ponuda i događanja. Tako je ove srede (6.5.) održano otvaranje izložbe „Mimovi iz Slavistana" putem Zooma i tokom kojeg su kustosi Vladan Petković iz Srbije i Vasilis Ekonomu iz Grčke razgovarali o mimovima, stereotipima i slovenskom kulturnom prostoru.
Srpski film "Moj jutarnji smeh" takođe konkuriše za nagradu u Vizbadenu
Festivalska „videoteka"
Sastavljen je, osim toga, i po prvi put u istoriji festivala on demand program koji zaljubljenici u film iz Nemačke, a filmski radnici i akreditovani novinari iz celog sveta mogu tokom ovoga tjedna gledati preko platforme Vimeo (za 6,50 evra po filmu). „Vrlo smo pažljivo izabrali ove filmove – 13 dugometražnih i 7 kratkih filmova. Radoznala sam kakav će biti odziv jer obično streaming platforme imaju veliki budžet za reklamu, a mi smo morali improvizovati", kaže direktorka festivala o ovom eksperimentu.
Hoće li ova kriza izazvana korona virusom dugoročno promeniti i digitalizovati svet filmskih festivala? Hoće li u budućnosti filmofili iz Hrvatske, Srbije, Bugarske ili Grčke moći da preko streaming-ponude gledaju filmove iz programa Berlinala, Sundancea ili Kana? Da bi se to dogodilo, mora još puno toga da se promeni, pre svega na području prava za prikazivanje filmova, ukazuje Helen Geritson. Ona ne veruje u to jer je, kaže, u filmskom svetu to poslovni model. „Ako vidite svet kao jedan jedini region, onda možete da uzmete novac za film samo jednom – i to vam onda donosi manje novca."
Njoj lično se, govori u intervjuu za DW, ne sviđa ideja da se njez festival pretvori u platformu za streaming jer bi joj nedostajali susreti s ljudima. Onlajn-projekcije filmova se, kaže, mogu organizovati, ali ne može se stvoriti ona jedinstvena festivalska atmosfera koju čine ljudi koji u Vizbaden dođu sa svih strana. „Ta mešavina ljudi različitog porekla, različitih starosnih grupa, koji vuku poreklo iz ovog regiona, koji dovode svoje prijatelje i porodice da bi im predstavili svoju kulturu - to je nešto vrlo vredno što ne možete da imate onlajn."
Marta Mesaroš je velika dama mađarske kinematografije, koja nas u svom novom filmu „Aurora Borealis“ upoznaje sa jednom bečkom advokatkinjom sa mađarskim korenima. U filmu se prati nekoliko generacija jakih ženskih figura. Kao i sama režiserka, njeni filmski likovi prkose totalitarnom sistemu. Film može da se interpretira i kao komentar na današnju Mađarsku.
Pored Mađarske, i Poljska je srednjeevropska zemlja u kojoj su trenutno uzdrmana osnovna demokratska pravila. Film Andžeja Jakimovskog „Bilo jednom u novembru“ u formi socijalne drame prikazuje život jednog studenta prava i njegove majke. Poljska u jeku promena.
Poljska ima ulogu i u filmu litvanskog režisera Eglea Vertelitea. Jedan seoski sveštenik u Poljskoj, kojeg glumi Danijel Olbricki, pobrinuo se za poneku satiričnu scenu. U središtu filma „Čudo“ je otadžbina režisera. Njegova tema su jedna epizoda iz Litvanije u post-sovjetskoj eri i planovi jednog Amerikanca iz SAD sa litvanskim korenima da se tamo ukoreni.
Film „Čarobna vrećica“ Rusa Rustama Kamdamova može da se protumači i kao bekstvo od stvarnosti. Kamdamov je izabrao formu bajke – uz izuzetnu fotografiju – sa asocijacijama na „1001. noć“ i japanskog režisera Akira Kurosavu.
Film „Rudar“ režiserke Hane Slak se bukvalno duboko ukopao u jugoslovensku posleratnu istoriju. Jedan rudnik, napušten posle Drugog svetskog rata, krije tajnu. Pri pokušaju da se ona rasvetli na svetlo dana stalno izbijaju novi slojevi neprijateljstava i zločina.
Albanski film „Brak“ Bljerte Zećiri govori o problemima sa seksualnošću, o ranoj ljubavi i kasnijem prikrivanju. Jedan par želi da se venča, ali neposredno pred venčanje dokazi do zapleta: pojavio se muškarčev bivši dečko.
U takmičarskom delu festivala se prikazuje 16 filmova – 10 igranih i šest dokumentarnih. Rumunski režiser Radu Jude je na takmičenje poslao svoj prvi dokumentarni film. „Mrtva nacija“ pruža uvid u život u Rumuniji između 1937. i 1946. i sve to je istovremeno i poetično i realistično.
Holandska filmska producentkinja i kustoskinja Helen Gritsen studirala je slavistiku, istoriju Istočne Evrope i ekonomiju u Amsterdamu i Sankt Petersburgu. Ranije je bila direktorka filmskog festivala „Dokumentart“ u Nemačkoj.
Autor: Johen Kirten
Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android
