Izvor: Blic, 10.Jun.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Film o dečijem svetu
Film o dečijem svetu
Već dugi niz godina srpska kinematografija oskudeva u dečijim filmovima, a Milutin Petrović, reditelj koji se 'zakitio' i 'Fazbinderom' na festivalu u Manhajmu, upravo namerava da snimi jedan takav. Naime, ako sve bude bilo kako treba, roman Igora Kolarova 'Agi i Ema' (prošlogodišnji dobitnik nagrade 'Politikinog zabavnika') biće filmovan. U priči o tom filmu, naravno, najslabija karika je novac, ali Petrović kaže da, koliko ga god to brine - toliko >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << je to jedno dosadno, opšte mesto za priču po novinama.
'Još prilikom čitanja knjige, jer bio sam u žiriju za nagradu ‘Politikin zabavnik’, imao sam osećaj da bi to bio jedan zanimljiv film, mada se pisac veoma iznenadio kada sam mu pričao o tome. Već tada sam silno želeo da po tom romanu napišem scenario, ne obazirući se na činjenicu da kod nas dugo nisu snimani dečiji filmovi. Priča me je potpuno uvukla. Odjednom sam imao sve složeno u glavi i lako sam napisao scenario. '
To je knjiga o devetogodišnjem dečaku koji, u izvesnom smislu, živi u svom svetu. Iz kog ugla ste vi 'kadrirali' priču?
- Igor je u toj knjizi uspeo da fokusira nešto što do sada, da tako kažemo, nije bilo obrađeno. Otkrio je jedno ćoše psihologije deteta, koje se javlja recimo u drugom, trećem razredu osnovne škole a manifestuje se kroz specifično zatvaranje deteta kada ono zapravo formira svoj svet. Dakle, to je dečiji film koji se zaista bavi dečijim svetom, ali ne iz ugla odraslih, već iz vizure deteta. Tako bi trebalo i da se snima, da se odraslima ne vide face već samo noge. Nisam od onih koji koncipiraju ideju sa namerom da se dopadnu producentu, publici, ovome ili onome. Sledim samo sopstveni glas. Možda zato što živim od narudžbina u smislu: mi tebi dati pare, ti nama režirati, a mi hteti to i to.
Hoćete da kažete da iza sebe imate ozbiljnu količinu režiranih reklama?
- Kad bi se sve sabrale bilo bi ih preko sat i po. Znate, Džon Ford je jedan od mojih omiljenih reditelja, a u njegovoj biografiji postoji podatak da je režirao oko 115 filmova! Međutim, prvih pedesetak, ako ne i više, su oni kratki vesterni s početka Holivuda u kojima ima otprilike onoliko režije koliko je potrebno za jednu reklamu. I tako, o tome mislim kao o prvih pedeset filmova Džona Forda (smeh).
Nagrađeni film 'Zemlja istine, ljubavi i slobode' je rađen po tom ehu vašeg (unutarnjeg) glasa?
- U svakom slučaju nije rađen iz namere da se dopadne. Dok sam radio taj film paralelno sam zapisivao i neke ideje o odnosu društveno verifikovanog uspeha i same umetnosti pokušavajući da odgovorim na pitanje da li su te dve stvari u koliziji.
U kom smislu vas je okupirala ta ideja odnosa uspeha i umetnosti?
- U smislu čuvene priče o tome kako su se dva talentovana umetnika igrala loptom negde nadomak zidina dvorca. U nekom trenutku lopta je pala unutar zidina, a jedan od njih je preskočio zid da bi je uzeo. Dvorištem je šetao kralj i upita ga ko je i kako se zove. Čovek je odgovorio: 'Umetnik sam i zovem se Leonardo da Vinči'. Tačka, novi red, pa ide rečenica: 'Ime onog drugog talentovanog umetnika nikada niko nije saznao.' Ukratko, umetnost se, dakle, može gledati kao neka polulicemerna priča o kontekstima, klanovima i slično, ali i pored svega toga očigledno da postoji neki viši sud, neimenovana instanca koja daje poslednju reč.
Zašto film 'Zemlja istine, ljubavi i slobode' nije imao sreće sa distribucijom bez obzira na 'Fazbindera'?
- Nemam pouzdan odgovor na to. Činjenica glasi da je film, nakon problema sa bioskopskom distribucijom, dospeo na TV ekrane ali istovremeno kad i revanš meč dva najbolja evropska fudbalska tima u kome najbolji igrač sveta postiže het-trik u prvom poluvremenu. Izgleda da je sudbina tu umešala svoje prste. Možda film ima neku karmu, možda postoji podsvestan strah kod ljudi da se suoče sa onim o čemu film govori, možda će taj film tek biti gledan, možda je njegova gledanost svojevrstan parametar stanja svesti nacije... Ko bi to mogao znati? Kao da su na sceni ozbiljne reperkusije izvitoperenja ljudskog duha u, recimo, poslednjih vek i po. Kao da je, najjednostavnije rečeno, đavo doš’o po svoje i kao da sav taj haos mora ipak rezultirati uspostavljanjem neke pravde. A to nije ni lako ni bezbolno. Izgleda da je ljudski rod opasno zgrešio. Tatjana Nježić
