Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 10.Jan.2016, 06:51   (ažurirano 02.Apr.2020.)

FT: Deca žrtve kineskog buma

Masovna seoba Kineza iz ruralnih krajeva preobrazila je privredu, ali je na selu ostavila više miliona dece čiji su roditelji za poslom otišli u gradove. Ta država tek danas odmerava društvenu cenu svega toga.

Roditelji koje je ponela najveća dobrovoljna seoba radnika u istoriji čovečanstva ostavili su decu u siromašnim selima širom Kine. Neka deca su ostala kod kuće s jednim roditeljem, a neka s nepismenom bakom ili od rada istrošenim dekom.

U Kini živi >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << oko šezdeset jedan milion tzv. ostavljene dece, koja su postala siročad zbog privrednog čuda u kopnenoj Kini. Razgovori sa socijalnim radnicima, nevladinim organizacijama, ekonomistima i roditeljima pokazuju da su migranti to učinili zarad baš te dece. Na taj način mogu platiti njihovo obrazovanje, sagraditi im kuću i omogućiti im život među oblakoredima, umesto u svinjcu. Ekonomisti kažu da je to cena modernizacije Kine, jednako kao i cena u vidu zatrovane vode i nesnosnog smoga koji su posledica industrijskog razvoja.

„O njima razmišljamo kao o privrednoj siročadi", kaže Dženi Bouen, šefica američke dobrotvorne organizacije „Van skaj", koja je nedavno pokrenula pilot-projekat radi pružanja pomoći deci koja odrastaju bez roditelja. „Sela propadaju pošto je mnogo mladih roditelja otišlo za poslom. Generacije ljudi koje su oduvek bile zajedno sad to više nisu."

Nezaustavljiva seoba radnika u Kini danas malo posustaje zbog smanjenja radne snage. Fajnenšel tajms je ove godine objavio niz članaka o okončanju tog migratornog čuda i o tome kako to utiče na migrante koji su za samo tri decenije učmalo ruralno društvo preobrazili u digitalno.

Zbog usporavanja privrednog rasta neki radnici se sele bliže kući dok Peking nastoji da otvori nova radna mesta u unutrašnjosti. To znači da oni decu mogu viđati svakih nekoliko nedelja, umesto jednom godišnje ili još ređe. A tehnologija na relativno jeftin način omogućava kontakt između dece i roditelja.

Ipak, na svakog migranta koji se doseli bliže kući jedan migrant napusti selo u potrazi za prvim poslom, možda zbog toga što je novoizgrađeni auto-put omogućio da nekad nepristupačne oblasti danas budu otvorene za spoljni svet. Zato će narednih godina nekoliko desetina miliona dece i dalje uglavnom živeti bez roditelja.

To bi moglo ugroziti naredno pokolenje i budući privredni rast Kine, kažu ekonomisti. Deca obrazovana u siromašnim seoskim školama, bez pismenih roditelja koji bi im pomagali, možda neće moći da podupru privredni rast zasnovan na inovacijama koji Peking planira.

A šteta koju trpi kinesko društvo i tradicionalna porodica, koja ostavlja trag čak i na psihi ostavljene dece, mogla bi biti još veća, kažu ekonomisti, naučnici i svi ostali koji su izučavali fenomen ostavljene dece.

Peking je već godinama svestan tog problema. Ali slučajevi dece koji su uzdrmali javnost, poput četvoro braće i sestara koji su pojeli pesticid ili petoro malih rođaka koji su umrli u kontejneru za đubre ‒ zajedno s decom koja su ubijena dok su bila sama kod kuće ili su bila seksualno zlostavljana ‒ učinili su da taj problem prvi put dobije nacionalni značaj. Svaki novi tragičan slučaj ostavljenog deteta pokreće novi talas preispitivanja o društvenoj ceni koju je Kina plaćala proteklih trideset godina kapitalističkih reformi.

Društveni beleg

Jang Sjuejing ima dvanaest godina i ružičastu satensku traku u kosi. Ona je jedna od onih baksuznih devojčica koje se sećaju vremena kad su roditelji živeli s njom, jer su otišli od kuće tek kad je napunila devet godina. Šta joj najviše nedostaje? „Osećanje prisnosti", kaže ona u jednom razgovoru u osnovnoj školi sela Douđa, poznatom po uzgoju jabuka, a koje leži na lesnom platou centralne kineske pokrajine Šansji. Sjuejing živi s bakom i dekom i bliska je s njima, ali to nije isto. „Roditelji mi mnogo nedostaju", kaže ona.

Ali priznaje da od roditelja migranata ima i koristi. Njeni roditelji su otišli kako bi mogli „dovoljno da zarade da me pošalju na studije", kaže ona. A traka u kosi podseća je na posetu mami i tati koji žive u gradu udaljenom tri sata od njenog doma. Oni dolaze svaka dva do tri meseca, a tata joj je prošli put na poklon doneo banane i narandže, kaže ona i dodaje kako ima više lepih stvari od njenih vršnjaka koji žive s roditeljima.

Ali ostavljena deca u Kini se bore s društvenim belegom, iako je njihovo materijalno stanje ponekad bolje od stanja dece koja žive u domaćinstvu gde nema prihoda od radnika migranata. Na primer, nastavnica je pitala Sjuejing da li smatra da je „jadna". Kad se toga seti, krenu joj suze na oči. Ne, odgovorila je „jer se drugovi prema meni ophode vrlo lepo".

An Dejk, nastavnik matematike u Sjuejinginoj školi kaže kako ostavljena deca imaju lošije ocene od drugih đaka i teže uče. „Imaju mnogo više loših navika, zbog odsustva roditelja". Ne rade domaće zadatke... tuku se i često hoće da budu naprasni. O njima niko ne brine i ne slažu se s drugom decom. Mnogo su nasilniji", zaključuje on i dodaje kako su ih "babe i dede razmazile".

I među mnogim babama i dedama vlada mišljenje kako nisu sposobni da podignu decu koja bi bila uspešna u školi ili životu. Li Gaije s mužem odgaja dvoje male dece u selu Vangjuen, u podnožju planine Šang.

„Deca koja žive s mladim roditeljima bistrija su", kaže gđa Li držeći u naručju jednogodišnjeg unuka obučenog u tradicionalne rascepljene pantalone i dalje uobičajene u ruralnim oblastima Kine. „Ja sam nepismena. Mogu da ga hranim, ali ne i da ga podučavam. Mogu samo da ga pustim da se igra oko kuće", kaže ona. Ipak, u njenom domu očigledno ima dovoljno ljubavi: dok gđa Li govori, njen muž u susednoj sobi drema u zagrljaju drugog deteta i ljubi ga u kosu kad se ovaj probudi. Čini se da nijedno od njih ne želi da ostavi unuke.

Stručnjaci su podeljeni oko toga koliko su deca koju podižu babe i dede oštećena u smislu obrazovanja, čak i fizičkog razvoja i da li to uopšte negativno utiče na njih.

Kad u porodici imate migranta, uvek je reč o kompromisu, kaže Skot Rozel, profesor ekonomije na Univerzitetu Stanford i saosnivač Akcionog programa za ruralno obrazovanje, koji već deceniju prikuplja podatke o deci u dubokoj unutrašnjosti Kine. On je već završio jednu od dosad najvećih studija o stanju dece u ruralnim oblastima Kine, kako one s roditeljima, tako i one bez njih.

Rezultati te studije kose se s konvencionalnim mišljenjem. „Ostavljena deca u ruralnim oblastima Kine nisu najugroženija", pišu autori studije i dodaju da se „ona jednako ili čak bolje snalaze od dece koja žive s roditeljima kad je reč o pokazateljima u oblasti zdravlja, ishrane i obrazovanja koje smo ispitivali".

„Učestalost anemije, visina i telesna težina u odnosu na uzrast... ocene iz matematike, kineskog i engleskog jezika i stopa dece koja napuste više razrede osnovne škole i stručne srednje škole... isti su kao kod dece koja žive s roditeljima." U stvari, deca koja žive s roditeljima nešto su lošijeg zdravlja. Rozel ne zna tačan razlog. „Možda pristup većim novčanim sredstvima bar delimično pomaže da se ublaže negativne posledice odsustva roditeljske nege", smatra on. Ili su možda oni koji odluče da će otići za poslom inteligentniji od prosečnih seljaka ‒ „pa je i baka pametnija".

Rozel ne želi da tvrdi kako je ostavljenoj deci sve sjajno ‒ već da u ruralnim područjima i deca koja žive s roditeljima i ona koja žive bez njih jesu ugrožena i da sve veća sredstva koja vlada usmerava za pomoć ostavljenoj deci, poput programa za surogat roditeljstvo, mogu biti loše potrošen novac.

Kad je reč o emotivnim problemima, kao što su usamljenost, zebnja, utučenost, čak i sklonost ka samoubistvu, većina studija pokazuje da ostavljena deca više pate od dece koja žive s roditeljima. Ali i tu dokazi nisu sasvim jasni.

Studija koju su 2013. godine uradili Ćeng Ren i Donald Treiman otkrila je su da „biti ostavljen od strane jednog ili oba roditelja, ili otići s jednim ili oba roditelja, nema naročitog uticaja na emotivno zdravlje", pošto ta deca nisu žrtve razvoda niti su ih roditelji napustili, već su članovi „društveno netaknutih porodica" u kojima roditelji ostaju posvećeni deci, iako ne žive s njima.

Tehnologija premošćava kilometre

Vang Junfeng i Jang Sjinge, čija su deca ostala u selu Douđa, nadaju se da će ona to tako shvatiti. Oni rade u Šangaju udaljenom 1.500 km, i kući dolaze samo jednom godišnje. Ali koriste aplikaciju Vi čet, kineski servis za slanje poruka, kako bi bar jednom nedeljno bili u kontaktu i pratili dečije domaće zadatke preko interneta. U stvari, njihova deca su tako dobri đaci da su odlučili da se odsele još dalje od kuće kako bi zaradili još više novca i upisali decu na koledž.

„Zahvaljujući tehnologiji, mislim da moje odsustvo ne utiče mnogo na decu", kaže Vang. „Preko Vi četa imam kontankt s decom licem u lice, pa ih pitam kakav im je uspeh u školi, o njihovoj svakodnevici i šta ima novo u porodici", kaže on. Ali napominje da njegova žena plače kad god vidi decu preko aplikacije Vi čet.

Ipak, poput većine migranata, ovaj par se slaže u jednom: morali su to ra urade. Imaju decu koju žele da pošalju na fakultet, imaju kredit za novu kuću i finansijski pomažu roditeljima. Voljni su da žrtvuju tradicionalni porodični život zarad lepše budućnosti dece. Migratorno čudo možda je pri kraju, ali ono je i dalje najbolji način da se ruralnom stanovništvu omogući da ostvare kineski san ‒ s decom ili bez njih.

Ulazak u novu fazu seobe radnika

Ni Mejhung kaže kako nije mogla podneti da ostavi bebu u selu već ju je ponela sa sobom u velegrad ‒ a to je značilo da je morala povesti i baku.

Njen devetogodišnji sin Džou Neđun rođen je u malom selu na ostrvu Čungming, dva sata vožnje od Šangaja. Kad mu je bilo tri meseca, s bakom Je Šijing došao je da živi kod Ni i njenog muža, radnika migranta, u Baošan, predgrađe Šangaja omiljeno migrantima iz Čungminga. Po vladinom izveštaju objavljenom prošle godine, sve više migranata vodi sa sobom decu. Ali to nije nimalo lako. Taj bračni par mora potrošiti 200.000 kineskih juana (31.000 američkih dolara) ‒ što je veliki iznos za prosečnog radnika migranta ‒ kako bi kupili stan u Baošanu gde bi njen sin mogao ići u školu. „Ako tamo nemate nekretninu, ne možete ni dete poslati u školu", kaže ona.

Ni i njen muž taksista predstavnici su, kako to državni zvaničnici kažu, „nove faze" seobe radnih ljudi u Kini. Vang Ćen, šef odeljenja za migrante pri kineskoj Komisiji za nacionalno zdravlje i planiranje porodice, kaže da su prošle godine bračni parovi počeli da za sobom povlače i decu. „Prvo se odseli pojedinac, pa bračni partner, zatim deca i na kraju najstarija generacija", kaže on.

Ali za to je potreban novac kog većina migranata nema. Većina njih najradije živi što je moguće jeftinije, u spavaonicama kompanije, gde je to moguće, ili čak u montažnim kućama na gradilištu, kako bi uštedeli i što više novca poslali kući. I kad bi imali dovoljno novaca da dovedu dete, nemaju dovoljno sredstava da dovedu i baku: deca migranata koja žive u gradskoj sredini s roditeljima koji rade ceo dan često su jednako zanemarena kao deca koja su ostala kod kuće, možda čak i više od njih, tvrde naučnici.

Prevela Jelena Milojković

Copyright The Financial Times Limited 2015

(c) 2015 The Financial Times Limited

Ovaj tekst objavljujemo u okviru saradnje Radio televizije Vojvodine i londonskog Financial Timesa

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...