Izvor: Politika, 03.Jul.2013, 10:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Evropski obaveštajci pod istragom
U krugu nemačkih ustavobranitelja se kaže da američke kolege traže privredne podatke, a zauzvrat nude pričice o privatnim (ne)zgodama nemačkih političara
Posle paušalnih priznanja iz američke Nacionalne bezbednosne agencije, po kojima su obaveštajci SAD radili za šta su plaćeni – špijunirali prijateljske vlade i građane širom sveta, a ne samo potencijalne neprijatelje – evropski lideri su se našli u nezavidnom položaju pred sopstvenim građanstvom. Braneći >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sebe, SAD su otkrile da su im u tom poduhvatu svesrdno pomagale obaveštajne službe evropskih zemalja pod nadzorom.
Kritičarima se pridružio i francuski predsednik Fransoa Oland, koji je iz bretonskog odmarališta Lorijan zahtevao da SAD hitno obustave nadziranje francuskih i evropskih institucija.
„Određeni kontrolni sistemi moraju biti u funkciji, ne bi li se stalo na put međunarodnom terorizmu. Ipak, diplomatska predstavništva Francuske i EU ne predstavljaju rizik za opštu bezbednost”, rekao je Oland.
Ministarstvo spoljnih poslova na pariskom Kej d’Orsaju još se nije oglasilo, ali francuski mediji listom ističu da se u sedištu francuske diplomatije priprema demarš Vašingtonu.
Iza kulisa navodno se pripremaju i mere protiv „američkih kolaboratera” u francuskim bezbednosnim službama. Slično se događa u susednoj Nemačkoj. Savezno javno tužilaštvo u Karlsrueu je, kao što je „Politika” juče izvestila, otvorilo istragu protiv N. N. osoba iz nemačkih obaveštajnih službi – zbog podrivanja unutrašnje bezbednosti po nalogu strane sile.
Sudeći prema glasinama koje kruže kuloarima Bundestaga, ministar unutrašnjih poslova Hans Peter Fridrih trebalo bi da preuzme političku odgovornost. Oko datuma ostavke lome se koplja, a dilema je da li je svrsishodnije da ministar demisionira pre ili posle saveznih izbora, u septembru ove godine.
Unutar nemačkih bezbednosnih struktura, štaviše, rasprostranjeno je mišljenje da ni podizanje optužnica protiv plejade obaveštajaca neće zaustaviti dugogodišnju saradnju američkih i nemačkih bezbednosnih snaga.
O tradiciji američko-nemačke kooperacije svedoči izjava Hermana Heherla, ministra unutrašnjih poslova u poslednjem kabinetu vlade Konrada Adenauera. U epohi kada kompjuteri još nisu nadzirali komunikacije, Heherl je izjavio: „Zar mi da prisluškujemo svoje građane? Kada hoćemo da saznamo nešto o Nemcima u Nemačkoj, mi se obraćamo Amerikancima...”
U okruženju demohrišćanskih poslanika u Bundestagu sa smeškom se dodaje da se čak i iza „zatvorenih vrata” razmenjuju samo informacije za koje ne postoji potreba da se čuvaju u tajnosti.
„Njih (američke obaveštajce) sve interesuje”, rekao je „Politici” član unutrašnjepolitičkog odbora vladajuće CDU, a koji je zahtevao da ne bude imenovan.
U krugu nemačkih ustavobranitelja se kaže da američke kolege redovno traže privredne podatke, a zauzvrat nude pričice o privatnim (ne)zgodama nemačkih političara.
Detalji iz obaveštajne svakodnevice nemačko-američke saradnje, naravno, usmeravaju globalnu debatu o najbrutalnijem napadu na zagarantovanu privatnost – na trivijalnosti, sročene po ukusu i po potrebama vinovnika afere koju je otkrio odbegli američki obaveštajac Edvard Snouden.
Pri tom se gubi iz vida, i iz žiže rasprave, da više nema nedodirljive privatnosti. Iako formalno prisluškivanje pravdaju potrebom da borbe protiv terorizma, aktuelna afera samo pokazuje da je to lažan argument. Tajne službe prisluškuju šta članovi prijateljskih i neprijateljskih vlada govore na sednicama kabineta, nadziru šta se događa u kraljevskim porodicama i pomno beleže šta dnevnici poput „Vašington posta” ili „Figaroa” nameravaju da istraže.
Tu i tamo, istina iziđe na videlo, kao u Grčkoj 2004. godine. Tada je jedan službenik britanske telekomunikacione kompanije „Vodafon” otkrio javnosti da su duplikatima telefonskih kartica prisluškivani razgovori vodećih političara na Peloponezu. Kao vinovnik skandala osumnjičena je britanska obaveštajna služba MI-6, a kao baza Britanaca u Grčkoj navedena je američka ambasada. Umešanost stranih službi, naravno, nije dokazana. „Vodafon” je u vansudskoj nagodbi pristao da plati milionsku odštetu Grčkoj, a tehničar koji je otkrio skandal izvršio je – samoubistvo.
Imajući u vidu tehničke mogućnosti danas i vesti o eksperimentima sa novim programima, prisluškivanje građanstva postaje manji problem. U pripremi je, kako je „Gardijan” nedavno izvestio, nadzor vlada i država kako bi se navodno sprečili etnički i međunacionalni sukobi – povlačenjem novih granica. „Gardijan” tvrdi da je takozvani program stabilnosti u fazi ispitivanja i dodaje da je 21 latinoamerička država „manje ili više dobrovoljno” potpisala tajnu saglasnost.
----------------------------------------------
Snouden teško do azila
Sve je manje nade da će odbegli američki obaveštajac Edvard Snouden naći sigurno utočište od progona američkih vlasti koje ga terete za špijunažu i veleizdaju, javljaju agencije.
Uprkos činjenici da je Snouden otkrio globalni sistem totalnog elektronskog nadzora koji su instalirale SAD u saradnji sa zapadnim saveznicima, samo jedna od ukupno dvadeset i jedne države u kojima je zatražio azil pokazuje spremnost da udovolji njegovom zahtevu. „Možda da, a možda i ne”, sažeti je odgovor Venecuele, čiji je predsednik Nikolas Maduro obećao da će njegova zemlja razmisliti o pružanju zaštite Snoudenu od američkog pravosuđa.
„Snouden je zaslužio zaštitu zemalja sveta, tako što je čovečanstvu otkrio kako SAD gaze načela privatnosti”, rekao je predsednik Maduro.
U međuvremenu, devet zemalja je odbilo Snoudenov zahtev, kako se navodi, iz formalnih razloga. Pravilima većine država predviđeno je da se zahtev za azil može postaviti samo prilikom ulaska u zemlju, a Snouden ne može nikuda da putuje, jer su mu SAD proglasile pasoš – nevažećim.
Među zemljama koje su odbile Snoudenov zahtev jesu Ekvador, Finska, Indija, Irska, Norveška, Austrija, Poljska i Španija. U Boliviji, Brazilu, Kini, Francuskoj, Italiji, na Islandu, u Nemačkoj, na Kubi, u Nikaragvi, Holandiji i Švajcarskoj odluka o pružanju azila još nije doneta.
Šanse da azil bude odobren i da potom nekim slučajem, ipak, ne dođe do izručenja u SAD postoje, međutim, samo u Kini, na Islandu, Kubi, u Nikaragvi i u Venecueli. Ove zemlje, naime, nisu potpisivale sporazum o izručenju sa Amerikom u minulih šest decenija.
Mogućnost je, naravno, postojala da Snouden dobije azil u Rusiji, ali je on lično povukao zahtev, pošto je ruski predsednik Vladimir Putin postavio kao uslov za dodelu azila da Snouden ubuduće više ne otkriva američke državne tajne, bar ne sa ruske teritorije.
Postoji i druga mogućnost – da Moskva ispostavi privremeni pasoš Snoudenu, koji bi mu omogućio da otputuje u neku drugu državu i da onde, na licu mesta, zatraži azil.
Miloš Kazimirović
objavljeno: 03.07.2013.
