Izvor: Deutsche Welle, 18.Dec.2015, 13:42 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Era rudnika kamenog uglja na izmaku
Posle više od sto godina rada, zatvara se rudnik kamenog uglja u Marlu – jedan od poslednjih u Nemačkoj. Preostala dva radiće do 2018. godine, ali će se struja i posle toga proizvoditi uz pomoć kamenog uglja – iz uvoza.
Bliži se definitivni kraj eksploatacije kamenog uglja u Nemačkoj. Posle 116 godina biće zatvoren rudnik u Marlu u kome je više od 3.000 rudara kopalo oko tri miliona tona uglja godišnje. Ostaju još dva rudnika, jedan u Botropu i jedan u Ibenbirenu, >> Pročitaj celu vest na sajtu Deutsche Welle << i oba će biti zatvorena 2018. Tada će biti zatvoreno jedno veliko i bogato poglavlje nemačke industrijske istorije. Nemački kameni ugalj je već odavno bez šansi spram jevtinog uvoznog uglja – SRN danas uvozi 50 miliona tona kamenog uglja godišnje.
Vreme kada je kameni ugalj sijao kao zlato, odavno je prošlo. Krajem 50-ih godina, u Nemačkoj su postojala 153 rudnika. Vađeno je 125 miliona tona uglja godišnje, a bilo je 600.000 rudara.
Tokom 60-ih godina je počelo zatvaranje prvih rudnika. Jedna od najvećih socijalno-političkih tekovina poslednjih godina je u tome što nijedan rudar nije postao nezaposlen, već su oni koji u radili u zatvorenim rudnicima ili premešteni u druge ugljenokope ili su dobili prevremenu penziju.
Samo još par stotina njih sada vadi opremu iz rudnika u Marlu – ona će biti prodata. Reč je o skupocenim mašinama firme RAG.
Znanja koja ceni ceo svet
Martin Junker, predstavnik ovog koncerna, kaže da ima dovoljno zainteresovanih firmi spremnih da kupe tu polovnu opremu. Na primer, aparati za održavanje čistog vazduha u oknu i za prevoz rude na površinu traženi su u Turskoj, „ali prodajemo i Poljskoj, Češkoj, Rusiji i Ukrajini“, kaže Junker.
Pored prodaje polovnih mašina, ova firma nudi i obuku „o kompletnom životnom ciklusu kopanja kamenog uglja, od nalaženja rude pa do planiranja infrastrukture rudnika“, prenosi predstavnik RAG.
Oprema na prodaju
Nemačko znanje i iskustvo će i posle zatvaranja domaćih ugljenokopa biti traženi u svetu. Baš kao i nemačke rudarske mašine. Već danas proizvođači delova za te mašine više od 90 odsto obrta od četiri milijarde evra godišnje ostvaruju u inostranstvu, kaže Paul Rajnlender, predsednik Udruženja proizvođača rudarskih mašina.
Glavni kupci tih mašina su firme iz Australije, Kine, Rusije i SAD. Svaki kupac ima neke svoje zahteve. „U Australiji je u prvom planu automatizacija kako bi se postigla što veća produktivnost“, kaže Rajnlender i dodaje da Rusi najviše traže robusne mašine kojima je potrebno što manje održavanja, dok je Kinezima najvažnija najviša moguća produktivnost: „zanimaju ih samo izlazne vrednosti“.
U budućnosti – ugalj iz uvoza
Nezavisno od izvoza, Rajlnender varuje i u budućnost svoje branše na nemačkom tržištu – mimo eksploatacije kamenog uglja. „U rudarstvo spada i vađenje kamena i šljunka. Tu će uvek biti potrebe za mašinama.“ Na primer, za proizvodnju keramičkih sirovina ili industrijskih minerala.
I dok je 1980. u Nemačkoj još vađeno 87 miliona tona kamenog uglja godišnje, 2014. je bilo samo još 7,5 miliona tona. Zatvaranjem rudnika u Marlu će sada i taj broj da se smanji za tri miliona tona.
Godine 2005, u rudnicima kamenog uglja bilo je 38.000 zaposlenih. Sada će ih biti još samo 8.000. Ali i kada dva poslednja rudnika u Nemačkoj 2018. budu zatvorena, struja u Nemačkoj će i dalje biti proizvođena pomoću kamenog uglja – ovaj put uvoznog. To se neće promeniti ni 2022, kada i poslednje nuklearne elektrane prestanu sa radom.
.jpg)
