Izvor: Press, 11.Okt.2016, 16:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
El Čapo sličan Toniju Sopranu!
Autor ovog članka Roberto Savijano autor je knjige „Gomora“ o napolitanskoj mafiji i knjige „NulaNulaNula“ o svetskoj trgovini kokainom. Od objavljivanja „Gomore“ 2006. živi pod policijskom zaštitom jer mu Kamora preti smrću.
Video koji prikazuje skrovište Hoakina Guzmana Loera, zvanog El Čapo, snimili su pripadnici meksičke mornarice 6. oktobra prošle godine. Na njemu se >> Pročitaj celu vest na sajtu Press << vide neverovatni detalji. Prilikom napada na El Čapovo napušteno skrovište, tri meseca pre nego što je uhvaćen, naoružani ljudi izlaze iz helikoptera i ulaze u jednospratnu zgradu na sredini proplanka. Najpre vidimo kuhinju, uređenu spartanski, kao i ostatak boravišta. Prostorija s betonskim zidovima i konopcem za veš, na kojem se suši desetak šarenih košulja. Ona najbliže vratima je izgleda ista (marke „barabas“) ona koju je El Čapo nosio samo četiri dana ranije, na intervjuu s glumcem Šonom Penomza časopis Rolingstoun. Flet skrin televizor na zidu i firmirane košulje deluju nadrealno u jednostavnom okruženju.
Zatim vidimo dva betonska kreveta, jedan prekriven tamnim čaršavom. Na njemu je svetli pokrivač, plavi ranac, nešto toalet-papira i moja knjiga o svetskoj trgovinidrogom „NulaNulaNula“, čiji je znatan deo posvećen Meksiku, pa stoga i El Čapu. Njegovom uspehu, njegovim poslovnim poduhvatima i spektakularnoj karijeri kriminalca, ali takođe i borbama unutar kartela i potrebi da mu se nađe naslednik.
El Čapova bekstva iz zatvora ne iznenađuju me toliko koliko njegova hapšenja. Izgleda da više predstavljaju posledicu unutrašnjih potreba kartela Sinaloa nego istražnih radnji meksičke policije. Tokom proteklih nekoliko godina, dok je šef bio čas u zatvoru, čas na slobodi, kartel nije pretrpeo nikakve značajnije poremećaje jer je na njegovom čelu ostao snažan, nepopustljiv i mnogo diskretniji vođa: Ismael El Majo Zambada, mozak, a najverovatnije i novi vođa organizacije. Komanda sigurno neće preći na El Čapove sinove - Ivana Arčivalda i Hesusa Alfreda, dva mlada ljubitelja luksuza, skupih automobila i lepih žena. Društvene mreže koriste za slanje pretećih poruka vladi i izražavanje neutoljive želje za hvalisanjem, ali čini se da više sledbenika imaju na Tviteru nego u sopstvenoj mafijaškoj organizaciji.
U tom kontekstu El Čapova hapšenja i bekstva više liče na pozorišnu predstavu čiju radnju moramo nastojati da protumačimo tako što ćemo gledati dalje od vladinih saopštenja na Tviteru.
Foto: Lutka koja predstavlja meksičkog narko bosa El Čapa, Foto: Reuters
MAFIJAŠI VOLE DA ČITAJU
Kada je El Čapo u januaru uhapšen i kada je video u oktobru objavljen, bio sam uItaliji.
Priznajem da sam najpre bio iznenađen. Da li je toliko žurio da pobegne da ništa nije stigao da pomeri, ili je hteo da ostavi neku poruku? Čuo sam mnogo hipoteza o tome zbog čega se moja knjiga tu našla. Možda je njegov advokat nabavio knjigu kako bi mu pružio još informacija?
Neki tvrde da je bio zabrinut zbog TV serije „NulaNulaNula“ francusko-italijanske koprodukcije, koja bi trebalo da bude emitovana 2018. Ostale hipoteze sežu od nagađanja da mu je knjigu dao Šon Pen, pa do apsurdne pretpostavke da je El Čapo bio jedan od mojih izvora.
Bez obzira na sve te teorije, ipak sam još jednom morao da razmislim o prirodnom interesu svih šefova da znaju i kontrolišu ono što se o njima govori i piše, ali i o navici mafijaških vođa u bekstvu da dosta čitaju, da nose knjige sa sobom, da uče, proučavaju i da slušaju klasičnu muziku. Književnost i filmovi su nas navikli na predstavu o mafijašima kao kriminalnim životinjama, uglavnom bez ikakvog obrazovanja. Istina je, međutim, uvek bila drugačija, a danas je pogotovo.
U bunkeru Paskala Kondela, šefa italijanske Ndrangete, pronađena je Markesova knjiga „Sto godina samoće“ i jedna knjiga Itala Kalvina, dok je šef Kamore FrančeskoSkijavone, poznat kao Sandokan, kod sebe imao desetine eseja o Napoleonu. Šef Koza nostre Pjetro Aglijeri čitao je samo teološka dela, najviše Svetog Avgustina. Pripadnik Kamore Rafele Kutolo u svojoj ćeliji je držao Hobsa, Platonovu „Republiku“ i Hitlerov „Majn kampf“.
Šefovi mafije su iskusni poslovni ljudi koji čitaju, proučavaju, uče, analiziraju i pokušavaju da iskoriste informacije koje o njima kruže kako bi konstruisali paralelnu priču. S jedne strane, ona građanskom društvu mora da ih prikaže kao ljude koji novca i žena imaju na tone, a nejednakost u svetu ih je prisilila da se opredele za kriminal. S druge strane, mora da šalje snažnu i nedvosmislenu poruku pripadnicima i rivalima njihovog klana: Ja sam najjači i najsuroviji. Kažnjavam i svetim se. O mojoj čudovišnosti se piše, dakle, plašite me se.
Foto: Majice sa likom El Čapa, Foto: Reuters
Zbog toga glavni zadatak svakog novinara, scenariste, pa čak i režisera koji pristupa projektu vezanom za nekog moćnog kriminalca jeste da prouči ne samo istoriju kriminala već i, pre svega, način na koji su mafijaši naučili da komuniciraju s pripadnicima svoje organizacije i sa ostatkom sveta. Jer mafijaši zaista komuniciraju, neprestano, koristeći najpopularnije kanale, uključujući i društvene medije, kako bi stvorili saglasnost, stekli legitimnost i zastrašivali.
Nije nikakvo iznenađenje što je El Čapo razmišljao o filmu u kojem bi ispričao svoju priču. Nije iznenađenje ni što je hteo da se sastane sa Šonom Penom, čuvenim holivudskim glumcem. Ne zbog sujete već zbog potrebe da izađe na videlo, da ispriča svoju priču, da pošalje nedvosmislen znak: Živ sam. Ovde sam. Ne krijem se kao pacov. Ja sam najjači. Šefovi mafije hoće filmove o sebi, ne zato što misle da bi to moglo da im popravi imidž, već zato što znaju da je to jedini način da ih drugi jasno opaze kao istinski glavne likove u ovom svetu. U novinskom članku ili tokom suđenja neki mafijaški bos se svodi na samo jednu dimenziju. Ali u filmu i TV seriji, čak i kad je glavni lik ubica i kriminalac, njega ipak posmatramo iz različitih uglova.Majkl Korleone, Toni Soprano i Toni Montana su glavni likovi koji publiku uzbuđuju jer su složeni, snažni i ranjivi.
Kada je Rolingstoun objavio Penov intervju sa El Čapom, reakcije su usledile odmah. Prva i najčešća bilo je nezadovoljstvo: Kakvog posla Šon Pen ima s meksičkom mafijom? Zašto on? Zašto ne neki novinar ili pisac koji se bavi tim temama? Pa ipak, svakome ko intervju pročita jasni su pravi motivi ovakvog izbora: El Čapo nije hteo napornog sagovornika. Čak i uz rizik da deluje smešno, hteo je da ispriča svoju priču, da razgovara s nekim ko mu neće protivurečiti i kome neće morati da odgovara na osetljiva pitanja o organizaciji kartela, sredstvima kojima raspolaže ili pravilima po kojima živi.
Penova greška nije u tome što je uradio taj intervju niti što sagovorniku ne sudi. Njegova greška je što je došao nepripremljen, što nije bio u stanju da postavi složenija pitanja.
Foto: AP, Šon Pen i El Čapo
SPORAZUMI SA ZVERIMA
Stvarnost globalne trgovine drogom je toliko složena i ekstremna da ponekad deluje neverovatno. Meksiko je danas centar tog sveta, a El Čapo je njegov najčuveniji mafijaški bos. On je živi dokaz da naziv narko-dileri za meksičke kartele nije tačan. Oni su mafijaške organizacije. Razlika običnom čitaocu nije uvek jasna, ali mogla bi se objasniti ovako: gangstere motiviše novac; mafijaše pokreće želja da izgradesistem moći (u kom je novac samo jedno od oruđa).
Shvatanje te razlike je važan korak ka razumevanju zbog čega je El Čapo zainteresovan da zna šta svet govori, misli i piše o njemu.
Ta razlika je bitna, naročito kad se ima u vidu uloga koju bi SAD mogle da imaju, ali je nemaju, u borbi protiv organizovanog kriminala. Vladu na delanje često pokreće pritisak javnog mnjenja, ali Amerikanci imaju samo delimičnu predstavu o mafijama i svetu trgovaca drogom. Oni u SAD, za razliku od Meksika i Italije, ne ubijaju novinare, sveštenike i sudije. A to u javnosti stvara percepciju mafije kao organizacije koja je uglavnom teatralna, koja ne predstavlja stvarnu opasnost po demokratiju, niti ima moć nad životom i smrti.
Foto: Meksički zvnaičnici pored tunela kroz koji je El Čapo pobegao iz zatvora, Foto: AP
Veću grešku možete načiniti samo ako mislite da su mafijaški bosovi naprosto borbene mašine ili ličnosti iz narodnog folklora, jer ih tako potcenjujete. Kriminalna ekonomija je ekonomija u usponu; trgovina drogom ostvaruje ukupan prihod od preko 300 milijardi dolara u čitavom svetu, tako da šefovi ovih organizacija stoje na samom vrhu piramide. U SAD krvoproliće ni izbliza ne dostiže razmere kao u Meksiku; mafijaši se tu ubijaju uglavnom međusobno, ali narko-bosovi zagađuju ekonomski sistem.
U 2012. godini bankarski gigant HSBC pristao je da plati kaznu od 1,92 milijarde dolara zbog pranja novca povezanog s narko-kartelima. Između 2007. i 2008. HSBCMeksiko prebacio je sedam milijardi dolara u svoj američki ogranak. Veliki deo tog novca poticao je od kartela Sinaloa. Slično je bilo i 2010. sa Bankom Vačovija.
U 2009. izvršni direktor kancelarije Ujedinjenih nacija za drogu i kriminal Marija Kostaizjavila je da postoje jasni pokazatelji da su tokom globalne finansijske krize mnoge banke spasene zahvaljujući likvidnom kapitalu koji je poticao od trgovine drogom.
Cilj narko-bosova je da prihod stečen od trgovine drogom investiraju u legalne aktivnosti - a američki bankarski sistem je potpuno nezaštićen od te agresije.
Pored toga, postoji i direktna veza između opstanka kartela droge u Centralnoj i Južnoj Americi i strategije policije SAD. Pogledajmo samo istoriju El Majovog sina, koji, nasuprot El Čapovim potomcima, izgleda ima sve osobine potrebne za šefa mafije.
Foto: Tunel kroz koji je El Čapo pobegao iz zatvora, Foto: AP
Vinsente Zambada Nijebla, poznat kao El Vinsentiljo, istaknuti član kartela Sinaloa, uhapšen je 2009. i izručen SAD kako bi pred sudom odgovarao zbog optužbi za trgovinu drogom. Tamo je počeo da daje razorne izjave: na primer, da od devedesetih godina postoji sporazum između američke službe za borbu protiv droge (DEA) i kartela Sinaloa, prema kom DEA navodno garantuje imunitet vođama kartela u zamenu za informacije o njihovim rivalima. Suđenje je više puta odlagano, da bi na kraju uspeo da se nagodi. Priznao je krivicu i umesto doživotne robije dobio 10 godina zatvora, uz obavezu da plati novčanu kaznu od 1,37 milijardi dolara i pristane na saradnju sa vlastima SAD.
Ako je DEA zaista sklopila sporazum o imunitetu sa Zambadom i kartelom Sinaloa, to je vrsta naopake logike poznata kao „zatrovani bunar“ - trujemo bunare u Meksiku da bismo dobili čistu vodu u SAD.
O događajima vezanim za boravak Vinsentilja u SAD treba dobro promisliti ukoliko im bude izručen i El Čapo.
Američke vlasti bi morale da se odupru iskušenju da i s njim sklope sporazum, ili da mir u svojoj zemlji postignu po cenu odustajanja od borbe protiv trgovine drogom u Meksiku. To nije lako, ali od suštinskog značaja je da se takav sporazum sa El Čapom ne sklopi i da se shvati da život kriminalca, život u begu, život proveden tako što se nikome ne veruje i što ste uvek spremni da žrtvujete svakoga, uključujući i sopstvenu decu, čoveka preobražava u nešto izuzetno opasno i nesumnjivo neljudsko.
Autor ovog članka Roberto Savijano autor je knjige „Gomora“ o napolitanskoj mafiji i knjige „NulaNulaNula“ o svetskoj trgovini kokainom. Od objavljivanja „Gomore“ 2006. živi pod policijskom zaštitom jer mu Kamora preti smrću.
