Izvor: Blic, Beta, 09.Nov.2009, 06:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
EU tek treba da sruši svoj zid
U hladnoj noći 9. novembra 1989. stanovnici Berlina, sa istočne i zapadne strane, slavili su pad Berlinskog zida, kojim je pre 20 godina započeo proces ujedinjenja Evrope koji i dalje traje. Sa njima tada nije bilo 136 ljudi koji su od 1961. godine izgubili živote pokušavajući da se domognu Zapadnog Berlina. Njihove i sve ostale žrtve koje je odneo hladni rat u Evropi ostaće uzaludne dokle god Evropa ulaskom Zapadnog Balkana u EU ne postane kontinent na kojem će svi biti deo iste porodice.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << />
Obeležavanju sećanja na događaj od pre decenije danas će u nemačkoj prestonici prisustvovati kancelarka Angela Merkel, svi šefovi država EU osim Kipra, Dmitrij Medvedev, predsednik Rusije, i Hilari Klinton, državna sekretarka SAD. Najatraktivniji deo manifestacije biće simbolično rušenje zida izgrađenog od džinovskih domino ploča između Potsdamskog trga i Brandenburške kapije, gde se nekada protezao Berlinski zid. Simbolično rušenje ovog zida počeće sa jedne strane Leh Valensa, bivši predsednik Poljske, i Mikloš Nemet, premijer Mađarske u vreme pada Berlinskog zida, a sa druge strane Jerži Buzek, predsednik Evropskog parlamenta, i Žoze Manuel Barozo, predsednik Evropske komisije.
Vladimir Putin, ruski premijer koji je 1989. radio u Drezdenu kao agent KGB, neće prisustvovati današnjoj proslavi u Berlinu, ali je njegovo sećanje na period od pre dve decenije izuzetno dramatično. U decembru 1989. masa demonstranata zauzela je zgradu Štazija, tajne istočnonemačke policije u Drezdenu, a deo ljudi se odvojio i krenuo na kuću u kojoj su se nalazili oficiri KGB. Na glavnom ulazu razjarenu gomilu dočekao je Vladimir Putin s pištoljem u rukama. Smirenim pogledom prešao je preko mase, pozdravio ih na nemačkom jeziku i rekao: „Ovo je sovjetska teritorija i vi se nalazite na našoj granici. I ja vam ozbiljno kažem - pucaću u svakoga ko je naruši". Masa se ubrzo povukla.
Rušenje zida počelo je novinarskim pitanjem
Evald Kenig
1989: Dopisnik austrijskog lista „Prese" iz Berlina
2009: Glavni urednik nemačkog sajta sa vestima iz EU euractiv.de
Bilo je očigledno da nešto mora da se desi. Demonstranti nisu znali šta će vlada da uradi, pogotovo nakon proslave 40. godišnjice Istočne Nemačke u oktobru 1989, koja nije imala dodir sa realnošću.
U međunarodni pres centar stigao sam 9. novembra po podne. Video sam da je za 18 časova bila zakazana konferencija na kojoj je Ginter Šabovski, član Politbiroa, trebalo da govori o nekoj rezoluciji Centralnog komiteta. Pomislio sam da će to biti dosadno i krenuo sam niz stepenice, ali je Šabovski već dolazio i rešio sam da se vratim. Zaista je i bilo dosadno prva 53 minuta, znam tačno vreme, a onda je Rikardo Erman, italijanski dopisnik, počeo sa pitanjima vezanim za zakon o slobodnom putovanju. Šabovski je krenuo komplikovano da objašnjava, pa ga je Peter Brinkman, novinar „Bilda", koji je sedeo u prvom redu, upitao kada taj zakon stupa na snagu. Šabovskog je pitanje zbunilo i nespremno je odgovorio: „Pa, odmah". Konferencija za medije je završena dva minuta potom. Požurio sam da zovem Beč i izdiktiram vest, ali nisam mogao da dobijem liniju.
Pres centar je bio na desetak minuta od graničnog prelaza „Čarli", tamo su me kontrolisali, a onda sam u prvom restoranu sa zapadne strane javio vest mojima u Beču i kazao im da drže novine otvorene što duže mogu. Glavno dešavanje je počelo kada je zapadnonemačka televizija posle 22.30 časova objavila da je granica otvorena, što je bila slobodna interpretacija izjave Šabovskog. U 11.29 srušen je prvi deo zida u ulici Bornholmer.
Plašila sam se građanskog rata
Klaudija Kroford
1989: Apsolvent Tehničkog univerziteta u gradu Ilmenau u Istočnoj Nemačkoj
2009: Direktor Fondacije „Konrad Adenauer" u Beogradu
U jesen 1989. pisala sam svoj diplomski rad, ali i učestvovala u lokalnim demonstracijama, priključila sam se pokretu „Novi forum". Prve demonstracije održali smo 21. oktobra, vojska nas je pratila, na kraju smo morali da odemo u crkvu da se sklonimo od njih. Plašila sam se da bi moglo da dođe do građanskog rata. Nakon velikih demonstracija u Berlinu 4. novembra uz prisustvo više od 500.000 ljudi, na kojima je bilo i zvaničnika Partije, činilo se kao da je svako hteo da „ukrade" revoluciju. Na dan 9. novembra slušala sam radio sa prijateljima, oko 20.30 časova krenule su prve priče da se nešto dešavalo u Berlinu, a negde oko 23.30 sa zapadnonemačkog radija čuli smo da je granica otvorena i nazdravljali u to ime.
U Berlin sam otišla tek u decembru, sve mi je bilo čudno, moglo je slobodno da se prelazi na zapadnu stranu, ali sam ipak nosila dokumenta sa sobom. Počela sam ozbiljnije da se bavim politikom, u Bundestag sam kao poslanica Hrišćansko-demokratske unije ušla 1990, a četiri godine kasnije postala sam ministarka za porodicu, penzionere, žene i omladinu u vladi Helmuta Kola. Sada, 20 godina nakon pada Berlinskog zida, mislim da se istok Nemačke sa kojeg sam potekla nalazi na dobrom putu, bez obzira na to što je nezaposlenost i dalje visoka u odnosu na zapad zemlje.
Po mom sinu koji ima 18 godina vidim da njegova generacija ne zna mnogo o životu u Istočnoj Nemačkoj, retko pričaju o tome u školi, većinom čuju od roditelja. Današnja omladina sa istoka može da putuje gde god želi, da traži nove mogućnosti. Ja sam bila gladna da vidim svet.
Istočni Nemci bili su podozrivi prema zapadnim
Snežana Bogavac
1989: Izveštač lista „Borba" iz Bona
2009: Dopisnik agencije Beta iz Berlina
U noći kad je srušen Berlinski zid bila sam u Bonu ispred TV ekrana, ali već sledećeg dana našla sam se u Berlinu. Osećala sam da se dešava nešto veliko, ali mislim da ni političari nisi bili svesni kakve će posledice i velike promene doneti ta noć. Kasnih 90-ih utisnute su pločice koje pokazuju smer kojim se zid prostirao ulicama Berlina i dovoljno je da ih čovek vidi da bi osetio koliko je to bila monstruozna građevina koja je delila ne samo arhitekturu, nego pre svega
ljudske živote.
Često mediji ovde objavljuju ankete koje pokazuju da petina građana na istoku i dalje žali za zidom, ali u tim anketama u drugi plan padnu oni koji kažu da je njihov život sada neuporedivo bolji. Istočni Nemci su uvek bili podozrivi, pošto su mislili da zapadni žele stalno nečemu da ih poduče. Ovi sa zapada gledali su na istok samo kao na užasnu diktaturu, ali ne i na sredinu u kojoj je običan čovek mogao da ima normalan život bez obzira na sistem. U berlinskom tramvaju kod ljudi starijih od 60 godina mogu da razaznam ko je poreklom sa istoka, ali je kod mlađih to nemoguće primetiti. Za vreme pada zida stručnjaci su predviđali da će ekonomska razlika između zapada i istoka da se smanjuje za dva odsto godišnje, sada se vidi da se smanjivala za 4,4 odsto, što znači da je sada situacija kakva je trebalo da bude tek 2020. godine.
Put do ujedinjenja Nemačke
Avgust 1989: Na desetine hiljada Istočnih Nemaca hrli u zapadnonemačke diplomatske misije u Istočnom Berlinu, Čehoslovačkoj i Mađarskoj i traži azil.
11. septembar 1989: Mađarska otvara svoju granicu sa Austrijom i propušta izbeglice iz Istočne Nemačke
7. oktobar 1989: Za vreme posete Istočnom Berlinu, sovjetski vođa Mihail Gorbačov indirektno zahteva reforme
7-8. novembar 1989: Članovi vladajućeg Politbiroa Istočne Nemačke podnose ostavku
9. novembar 1989: Pada Berlinski zid - otvara se granica između istoka i zapada
3. oktobar 1990: Ujedinjenje Nemačke
