Izvor: Politika, 08.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dve države za dva naroda
Miran, suncem obasjan stan u zapadnom Jerusalimu, puno knjiga i slika; voljena supruga kuva lep ručak; ćerka za kuhinjskim stolom sprema ispite; sa obližnjeg igrališta dopire smeh. U ovoj idiličnoj atmosferi Mati Štajnberg zabrinuto razmišlja o budućnosti.
Tokom dvočasovnog razgovora, ovaj bliskoistočni intelektualac, bivši specijalni savetnik za palestinska pitanja trojice šefova izraelske bezbednosne službe Šabak, sa dubokom zebnjom iznosi prognoze o tome da li njegova zemlja može >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da opstane kao demokratska jevrejska država. Za Štajnberga, koji je tokom čitave karijere ocenjivao pretnje raznih militantnih grupa i koji je od samog početka pratio uspon Al Kaide, egzistencijalna opasnost s kojom se Izrael suočava ne dolazi spolja već iznutra. Ukoliko se ne ostvari brz napredak ka održivoj palestinskoj državi, Izrael će, predviđa on, sve više ličiti na Južnoafričku Republiku iz vremena aparthejda: moralno diskreditovanu i međunarodno izolovanu i odbačenu zemlju, koja brutalnom silom kontroliše radikalizovane i demografski eksplozivne delove populacije.
Prema Štajnbergu, vrata mogućnosti se brzo zatvaraju. Ukoliko sledeće godine ne dođe do preokreta ka rešenju o dve države, zasnovanom na granicama iz 1967. i u skladu sa rezolucijama UN, osetnijeg poboljšanja palestinske ekonomije i popuštanja složene mreže od preko 500 kontrolnih punktova na putevima koji seku čitave zajednice, ionako nizak nivo popularnosti predsednika Mahmuda Abasa doživeće sunovrat, a sa njim i svaka nada za mir.
Hamas će iz ruševina pokupiti parčiće – sopstvenu ideologiju oružane borbe i islamskog fundamentalizma – pravdajući se da Fatahova vlada nije mogla da dovede do značajnih promena. Zapadna obala, za koju su premijer Ehud Olmert i Kondoliza Rajs obećavali da će biti bastion napretka i sekularne modernizacije naspram osiromašene Gaze, buknuće u treću intifadu.
To će zatim dovesti do beskonačne okupacije, koja će nametnuti enormnu političku i vojnu cenu. Rastuća stopa rađanja među Palestincima znači da će Izraelci uskoro postati kolonijalna manjina koja teži da uskrati građanska prava demografskoj većini, smatra Štajnberg.
On, međutim, veruje da se sve ovo, koliko god užasno, može izbeći. U zamenu za podelu, Palestinska nacionalna uprava je obećala da će odustati od vojne opcije i normalizovati odnose sa Izraelom. Arapski samit svake godine od 2002. daje podršku istom planu. "Znamo kako da prekinemo sukob", kaže Štajnberg. "Dve države za dva naroda."
On tvrdi da najmanje 80 odsto Palestinaca i dalje podržava ovakav kompromis, bez obzira na to što se Hamas i dalje izričito protivi predaji ijednog inča zemlje. Glasovi za islamiste su ne toliko izraz aktivne podrške koliko protest zbog Abasovog neuspeha da pragmatizam donese rezultate i poboljša socijalnu i ekonomsku situaciju.
Tačno je, priznaje Štajnberg, palestinska vlast je ogrezla u korupciji, ali to je karakteristično i za izraelsku politiku. Podrobnije objašnjenje za uspon Hamasa Štajnberg vidi u organizovanoj kampanji Izraelaca koji donose odluke da "demonizuju" i "zatru" palestinske sagovornike.
"Bilo je i još ima partnera za mir, ali 'partnerstvo' podrazumeva uzajamno delovanje," kaže Štajnberg.
Tokom cele karijere Štajnberg je pokušao da objasni ministrima i generalima da vreme ističe i da je odbijanje nagodbe sa Palestincima dok je sporazum još moguć katastrofalno loš proračun. Obuzeti kratkoročnim političkim interesima, ministri se plaše da bi bilo kakva trgovina ugrozila slabašnu partijsku koaliciju ili uvredila malu, ali dobru organizovanu glasačku jedinicu naseljenika. A generali, koje Štajnberg opisuje kao "Pavlovljeve pse", po uslovnom refleksu na svaki problem, ma kako složen, reaguju sirovom vojnom silom.
Iako svetski mediji rutinski optužuju Palestince da "nikada ne propuštaju priliku da propuste priliku", Izraelci su, po Štajnbergu, ti koji su traćili šansu za šansom da izgrade zajednički okvir za rešenje sukoba. Umesto da sklope savez sa umerenim Palestincima na osnovu poverenja i uzajamnog poštovanja, uzastopne izraelske vlade su se s prezirom odnosile prema svojim palestinskim kolegama.
"Zašto smo 2002. bombardovali ličnu rezidenciju Džabrila Radžuba, šefa bezbednosti Palestinske uprave na Zapadnoj obali i čoveka koji je pomogao Izraelu da uhapsi ekstremiste Hamasa? Je li to naša nagrada za saradnju? Koja poruka se šalje Palestincima?" I zašto je, pita on, Šaron 2005. odlučio da se jednostrano povuče iz Gaze, ignorišući Mahmuda Abasa, koji je ostao slab i ponižen, utirući put da Hamas preuzme vlast. "To je bio plan", kaže Štajnberg. Šaron je hteo da "razori" politički kredibilitet upravo onih palestinskih lidera koji su bili spremni za rešenje o dve države.
Ima li psiholoških objašnjenja za to što Izrael vodi politiku koja, čini se, garantovano vodi zemlju u nevolje? Da li je pisac David Grosman možda u pravu kada kaže da je holokaust navikao Izraelce na osećaj ugroženosti? (Evo imamo 200 atomski bombi i još smo žrtve strahova i košmara...) "Činjenica je da nismo sposobni da upravljamo modernom državom, mada imamo mnoge oaze modernog", kaže on.
"Ben Gurion je to na vrlo surov način pokušao da promeni i pre 1967. smo bili u fazi učenja. Ali 1967. smo doživeli udarac i vratili smo se na raniji umni sklop, počevši da se zavaravamo da ne možemo da imamo i jevrejsku demokratsku državu i biblijsku domovinu. Izgubili smo osećaj za realnost. Većina Palestinaca se prilagodila, ma koliko to bilo bolno, i napravila je korak napred, povlačeći razliku između domovine i države. Međutim, ako Izrael ne uradi to isto, Palestinci će se vratiti tom pojedinačnom identitetu." A onda, kaže on, suprotstavljene teološke fantazije će krenuti jedna na drugu u surovoj igri u kojoj niko ne dobija.
Štajnberg priznaje da je najgori scenario ujedno i najizgledniji. Ako takozvana mapa mira odvede u ćorsokak, a Hamas ispuni prazninu posle još jednog propalog mirovnog procesa, ceo region će postati još gore mesto, sa sve većim mešanjem Irana i Al Kaide. Na kraju razgovora Štajnberg opisuje jednu sliku ekspresioniste Pola Klija, koja danas visi u Muzeju Izraela u Jerusalimu. Prvi vlasnik dela bio je nemački filozof Volter Benjamin i nazvao ga je "Anđeo istorije".
Štajnberg objašnjava vizuelnu alegoriju: anđeo gleda širom otvorenih očiju i usta, raširenih krila, oluja ga nosi u budućnost, kojoj je okrenut leđima, ali licem gleda unazad, u prošlost. Ono što vidi je užas, pokolj, ruševina za ruševinom. "Tako ja vidim Izrael i Palestinu", kaže Štajnberg. "Sada letimo napred, ali istovremeno stvaramo nove ruine koje će naša deca i unuci raskopavati. Otvaramo brane, ne hajući šta će biti posle. Ostavljamo sledećoj generaciji nepodnošljive uslove. Ostavljamo haos. Ponašamo se krajnje neodgovorno, odbijamo teške odluke, a govorimo da smo se nekako ispetljali."
[objavljeno: ]
