Izvor: Politika, 14.Jan.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dva vrlo teška dolara
Globalni "maksimalac" deset godina "skuplja snagu" da podigne lokalni "mimimalac"
Od našeg stalnog dopisnika
VAŠINGTON, januara – Stasale tinejdžere obradovala je ovde okolnost da im je "iz čista mira – skočila cena".
Ćaskajući o prelasku Britanca Dejvida Bekama iz madridskog Reala u losanđeleski fudbalski klub "Galaksiju", dobivši 250 miliona dolara za petogodišnji angažman, stigla im je za njih još spektakularnija vest – da je federalni Predstavnički >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << dom glasao da se poveća minimalna satnica sa 5,15 na 7,25 dolara.
Najzad je i vlast priznala da vredimo više nego što smo plaćeni – komentariše ta mladež koja se, po ovdašnjem običaju, školuje uz rad za šta mahom zarađuje "minimalac". Radost je bila preuranjena.
Nešto kasnije su čuli ceo izveštaj. Povišicu tek treba da prodiskutuju senatori i da je parafira šef države, a ako i prođe te testove, primenjivaće se – postepeno – u tri faze: 60 dana po stupanju novog zakona na snagu minimalna satnica će porasti na 5,85 dolara, godinu dana kasnije biće 6,55, a tek kad prođe još 12 meseci "udariće u novi plafon" od 7,25 dolara.
Političko oklevanje
Njihovo čekanje ipak je mnogo kraće od političkog oklevanja. Poslednji put je minimalac, na nacionalnom nivou, povećan 1997. Otad je praktično "zamrznut", kao da su mu zbog nečega izrečene sankcije kojima je izopšten iz postojanog rasta i nacionalnog dohotka i cena.
Zar je za najmoćniju zemlju sveta toliki problem da poveća, makar u skladu sa inflacijom, minimalnu nadnicu, kategoriju uvedenu 1938. – tada u iznosu od 25 centi – pod mandatom predsednika Franklina Ruzvelta i njegovom "Nju dilu" za izlazak zemlje iz velike ekonomske krize, pitaju se i sada mnogi posmatrači. Odgovor se nudi računicom koja, kao i obično kad se radi o nižim slojevima, poprima složenost više matematike.
Uprošćeno, komplikacija izgleda ovako: rast "minimalca" će pokazati vanredno veliku moć jer će "otežati poslovanje malih preduzetnika, zbog čega će oni dići cene robi široke potrošnje, otpustiti mnoge radnike, smanjiti zapošljavanje, a svim tim – povećati nezaposlenost i otežati egzistenciju najsiromašnijeg dela društva". Hoće se reći – povišica će više nauditi nego koristiti onima kojima je namenjena.
To je i logika ovdašnje moćne Trgovinske komore koja zastupa interese poslodavaca. Jedan od Si-En-Enovih voditelja, Lu Dobs, opisuje je kao korporacijsku "lobističku organizaciju koja je dve milijarde dolara uložila u pridobijanje kongresmena pa i predsednika i njegovih činovnika".
Demokratska partija koja od Nove godine ima premoć u Kongresu ističe da je "sramota da milioni Amerikanaca svojski rade a i dalje žive u siromaštvu". Novi lider Predstavničkog doma Nensi Pelosi precizira da sadašnji "minimalac" iznosi 10.712 dolara godišnje, što je samo nešto više od granice siromaštva – 9.827 dolara za jednu osobu. Procenjuje se, izveštava "Vašington post", da bi kompletirani novi minimalac bio oko 15.000 godišnje i tako poboljšao život 13 miliona radnika, oko devet odsto ukupne radne snage, među kojima su 60 odsto žene.
Ali dva dolara (i deset centi) izgledaju teška kao đulad. Teže ostvariva nego milioni koje primaju pojedinci ili milijarde koje spiska država.
Direktori kompanija u SAD najplaćeniji su na svetu, upravo je ovde objavljeno uz podatak da u proseku takav šef u velikoj firmi zaradi 11,6 miliona dolara godišnje, a prosečan pripadnik radničke klase – 28.300. Pojedini analitičari upozoravaju, prenosi "Kriščen sajens monitor", da bi "rastuća nejednakost mogla da ugrozi i socijalnu stabilnost".
Udruženje "Prioritetni projekti" podsetilo je naciju i na ogromne troškove rata u Iraku, koji su se približili sumi od 400 milijardi dolara, baš pred ovonedeljni govor predsednika Džordža Buša o "novom pristupu" tom bojištu. Za te pare, navodi se, moglo je da se zaposli šest miliona učitelja, ili izgradi 700 novih škola u svim saveznim državama – ili da se svi vozači besplatno snabdevaju gorivom godinu dana.
Platežni izuzetak
Štošta može na veliko, ali sa ona dva dolara povišice za siromaške stvari idu – vrlo teško. Kao da su mali brojevi, mali poslovi – smetnja velikim računima. Milioni imigranata pečalbara, inače, rade "na crno" i za osetno manju nadnicu od propisanog minimuma.
Ne trpeći odugovlačenje federalnih vlasti, 28 od 50 saveznih država, kao i prestonični Vašington, povisili su minimalnu satnicu iznad "zamrznutog" nacionalnog nivoa. Ispod je ostao jedino Kanzas sa svega 2,65 dolara na sat.
U mestu Ačison, na granici s Misurijem, Džek Bauer je platežni izuzetak. Zaposlenima u svojoj prodavnici daje – znatno veće "minimalce" nego tamošnji poslodavci.
U njegovoj radnji svaka stvarčica košta samo jedan dolar, pa ipak satnicu plaća dva i po dolara više od komšija koji promeću krupniji kapital. Kao da njemu posao bolje ide nego državi, koja kao globalni "maksimalac" već celu deceniju "nema snage" da podigne lokalni "minimalac".
Momčilo Pantelić
[objavljeno: 14.01.2007.]
