Izvor: Danas, 09.Okt.2014, 13:50 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dva stoleća od Bečkog kongresa
Pre dvesta godina, 25. septembra 1814, ruskog cara Aleksandra I i pruskog kralja Fridriha Vilhelma III na kapijama Beča je pozdravio austrijski imperator Franc I. Bečkim kongresom započet je najduži period mira u Evropi u poslednjih nekoliko vekova. Zašto je onda njegova godišnjica gotovo zapostavljena?
Istina, Bečki kongres se uglavnom smatra obeležavanjem pobede evropskih reakcionarskih snaga nakon poraza Napoleona. Ali s obzirom na današnju sve veću globalnu konfuziju, >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << ako ne i haos, nešto poput „pruske“ nostalgije za Kongresom možda nije neprikladno. Naposletku, održan je sastanak na kojem je posle teških, ali uspešnih pregovora ponovo uspostavljen međunarodni poredak nakon previranja izazvanih Francuskom revolucijom i Napoleonovim ratovima. Da li bilo koju od tih lekcija možemo danas primeniti?
Da bismo odgovorili na to pitanje, ne treba samo da razmotrimo Bečki sporazum iz 1815, već i Vestfalski mir iz 1648. i Versajski sporazum iz 1919, pošto su svi oni, svaki na svoj način, doveli do okončanja krvavog poglavlja evropske istorije.
Sporazumima koji su potpisani 1648. okončano je gotovo stogodišnje versko ratovanje i učvršćen princip cuius regio, eius religio („čija je zemlja, njegova je vera“). Bečkim kongresom je ponovo uspostavljen princip ravnoteže snaga, koji je zasnovan na uverenju da sve strane imaju zajedničke interese, koji prevazilaze njihove pojedinačne ambicije i ponovo je uspostavljen „evropski koncert“, kojim je tokom dve generacije sprečavan teritorijalni i ideološki revizionizam kakav je postojao od 1789. do 1815. Nasuprot tome, Versajskim sporazumom, koji je bio previše strog da bi bio veličan i previše slab da bi se poštovao, utrt je put za Drugi svetski rat.
Od ta tri sporazuma onaj koji je nastao na Bečkom kongresu nudi neku vrstu odraza u ogledalu koji pomaže da se shvati specifičnost okolnosti u kojima se trenutno nalazimo. Evropske sile su u Beču bile među svojima. Njihov osećaj pripadnosti velikoj i jedinstvenoj porodici učvršćen je zajedničkim aristokratskim poreklom njihovih diplomata. „Ostali“ u kulturnom smislu nisu bili problem.
Naravno, ambicija danas ne može biti da se ponovo napravi svet (ili da se ponovo uspostavi anahroni vestfalski poredak verskog odvajanja), već pre da se osmisli novi poredak zasnovan na različitim pretpostavkama. Zapravo, jedna od ključnih stvari za naš aktuelan svetski poredak jeste to što za razliku od Bečkog kongresa ili uopšte od svih strana iz 1648, glavni akteri međunarodnog sistema nisu ujedinjeni zajedničkom voljom da brane status kvo.
Glavni akteri se dele u tri kategorije - otvoreni revizionisti, poput Rusije i Islamske države; oni koji su spremni da se bore da zaštite minimum reda kao što su SAD, Francuska i Velika Britanija; i ravnodušne države, uključujući ključne regionalne igrače na Bliskom istoku, kao što su Turska i Iran, čija se delovanja ne poklapaju s njihovom retorikom.
U takvom podeljenom kontekstu savez „umerenih“, koji je uspostavio predsednik SAD Barak Obama da bi porazio Islamsku državu - grupu koja obuhvata Saudijsku Arabiju, Katar i Ujedinjene Arapske Emirate - najblaže rečeno je slab. Multikulturalna koalicija verovatno predstavlja zahtev za legitimnu vojnu akciju na Bliskom istoku; dilema je u tome što ako se Obamina regionalna koalicija znatno ne proširi, entuzijazam njegovih aktuelnih saveznika za američku vojnu intervenciju će najverovatnije brzo da splasne.
Ili se možda može uspostaviti nešto kao „bipolarna hegemonija“ Velike Britanije i Rusije nakon 1815. (iako su bili važni i drugi akteri poput Austrije, Pruske i Francuske), pri čemu bi SAD i Kina zamenile Veliku Britaniju i Rusiju. Izgleda da je to najveći san Henrija Kisindžera, san na koji se može baciti pogled u njegovoj najnovijoj knjizi „Svetski poredak: Razmišljanja o karakteru nacija i kretanju istorije“.
Ali da li možemo da zavisimo od ostvarenja tog sna? U vreme kada se suočavamo s ruskim ekspanzionizmom i ekstremizmom mesijanskih razbojnika, lekcije s Bečkog kongresa možda mogu da izgledaju daleko i nevažno. Ipak, jedno je očigledno - države imaju zajedničke interese koji treba da pobede nacionalne prioritete.
Kina, Indija i Brazil su „akcionari“ u svetskom sistemu, što znači da je i njima potreban minimum reda. Ali to ukazuje da oni takođe doprinose njegovom održavanju. Interesima Kine, na primer, najbolje bi služilo ne suprotstavljanje Rusije SAD, već odabir partije reda nad partijom nereda.
Okupljanje modernih pandana Meternihu, Kaslreju, Aleksandru I i Taljeranu takođe je san, pošto takvih nema. Ali, suočavajući se sa današnjim sve većim neredom i eskalirajućim nasiljem, lideri koje imamo bi dobro učinili kada bi dobili neko nadahnuće od svojih prethodnika, koji su pre dvesta godina prokrčili put do gotovo sto godina mira.
Autor je visoki savetnik na Francuskom institutu za međunarodne poslove (IFRI) i profesor na Institutu političkih nauka u Parizu
Copyright: Project Syndicate, 2014. www.project-syndicate.org
