Izvor: Politika, 05.Jun.2011, 23:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Duh nomada, komunizma i islama
Kazahstan, zemlja u kojoj 300 ili 600 kilometara znači – blizu
Specijalno za „Politiku“
Almati – Ovo je zemlja pustinja, slanih jezera i surovih vrhova Tijan-šana. Rusa i Kazaka. Nomada. Tulipana i čajeva. Snežnog risa i dvogrbe kamile. Flaminga i zlatnog orla.
Centralna Azija je Evropljanima oduvek bila mistična i egzotična, ali retki bi se odvažili na put u nepoznato. Nisam imala tu dilemu kada mi se ukazala prilika da posetim >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Kazahstan.
Kazahstan, Kirgizija, Uzbekistan, Turkmenija, Tadžikistan… Kao osnovac sam mislila da se oko naziva ovih bivših sovjetskih republika neko šalio. Iako se ta mutna slika vremenom relativno razbistrila, bilo mi je jasno da nadolazeći centralnoazijski gigant krije mnoge misterije.
Kazahstan je po površini deveta zemlja sveta, čiji trećinu teritorije čine polupustinjske stepe. Među prvima je i po prirodnom bogatstvu: nafta, uranijum, zlato i mineralne rudesamo su neki od povoda što je Kazahstan poslednjih godina u radaru globalnih igrača.
Sa kolikom sam se zemljom uhvatila u koštac shvatila sam pokušavajući da organizujem izlet u neki od obližnjih prirodnih rezervata Almatija, najvećeg grada i prestonice od 1929. do 1997. kada je ona preseljena za Astanu, što na kazaškom bukvalno znači Glavni grad.
Shvatila sam, prvo, da u Kazahstanu 300 ili 600 kilometara znači – blizu. Drugo, da je deset dana boravka dovoljno da se zemlja obiđe samo ako se putuje – avionom. I treće, da barem 60 odsto teritorije nije pokriveno mobilnom telefonijom.
Ogromna prostranstva stepe bilo je teško naseliti. Delom i zbog tradicije i istorijskih navika. Potomci nekadašnjih mongolskih plemena ljubomorno čuvaju vekovima utvrđivan način života – nomadski.
Negde duboko u svesti ostale su slike stepa, lova uz pomoć zlatnih stepskih orlova, života u jurti, nomadskom šatoru pogodnom za česte selidbe s kraja na kraj prostranstava centralne Azije. Kazaci se i danas gotovo isključivo bave stočarstvom. Kao da je nekim čudom gen zemljoradnika izostao iz njihovog koda.
Možda upravo zato Rusi koji su ostali u Kazahstanu nakon raspada SSSR-a često kubure sa Kazacima pokušavajući da pronađu formulu zajedničkog života po seoskim zajednicama plodnog juga zemlje.
Sem najbrojnijih Kazaka, naroda turkmenskog porekla, mozaik jedne od etnički najbogatijih zemalja sveta dopunjavaju Rusi, Belorusi, Poljaci, Ukrajinci, Uzbeci, Tatari, Ujguri, Azeri i – Nemci čije je ratne zarobljenike Staljin masovno slao u azijsku stepu, a mnogi su tu i ostali.
Posebnu draž nudi saznanje da se današnji Kazahstan nalazio na jednoj od glavnih deonica Puta svile koji se od Kitaja, kako ovde zovu Kinu, protezao prema Evropi. Almati, Taraz, Šimkent, Otrar, bili su centri u koje su bez izuzetka svraćali karavani.
Neobično je, mada objašnjivo, da na takvom raskršću gotovo da nema očuvanih spomenika istorije. Profil nomada, kao i prebivalište na otvorenom bojnom polju, na stalnoj meti Mongola, doprineli su da su istorijska svedočanstva o ovoj neobičnoj grupi naroda retka.
Kako se kao nomadi nisu vezivali za prostor, njihovu kulturu ne karakterišu kulturno-istorijski spomenici, velelepne palate ili gradovi.
Tako će politička integracija među Kazacima započeti tek početkom 13. veka, pod upravom Mongolskog carstva, o čemu svedoče očuvani mauzoleji brojnih duhovnih vođa, džamije, iskopine starih gradova, razrušenih i poharanih pod najezdama azijskih batira i mongolskih hanova.
Stari grad Otrar, poznata kovnica novca na Putu svile, ostaće upamćen po hrabrosti kojom je čak šest meseci odolevao silovitim najezdama Džingis-kanovih ratnika, ali i kao grad u kojem je izdahnuo slavni tatarski emir Timur, unuk Džingis-kana.
Kada se u Kazahstanu vratite u sadašnje vreme, pažnju privlači arhitektura velikih naselja. Gradovi novijeg datuma, zahvaljujući komunizmu, ne razlikuju se mnogo od gradova nekadašnje SFRJ. Blokovi jednoličnih zgrada, široki bulevari sa zelenilom i parkovima za omladinu odaju utisak kao da su se sva ta mongolska lica na ulici nekako greškom našla u ovom atipičnom okruženju centralne Azije.
Utisak se menja nakon tri noći provedene u ruskom, a zatim i kazaškom selu udaljenom svega 150 kilometara od Taškenta, glavnog grada Uzbekistana.
Seljani, domaćini, počeli su da se u sopstvenoj režiji bave eko-turizmom. Nude noćenje, tradicionalna jela, planinarenje planinskim vencem Tijan-šana. Nude i razne priče o Kazacima, Rusima, Nemcima sa Volge koji su ovde živeli.
Vodu nismo pili – zamenili su je litre planinskog čaja iz samovara koji je nadohvat ruke domaćice Ženje. Obed predstavlja ceremoniju: niski sto, dostarhan, sedenje na divanu, kurpešu kako kažu Kazaci.
Na stolu svakojake đakonije. Uglavnom mlečni i mesni proizvodi koji su ovom nomadskom narodu neophodni da preživi hladne kazahstanske zime.
Šašlik, ražnjić od ovčetine, bišparmak, kuvano testo s mesom, kumis i šubat, mleko od kobile i dvogrbe kamile koja živi po polupustinjama Kazahstana.
Sa gostoprimstvom azijskog naroda bilo je nemoguće izaći na kraj. U znak časti svaku nalivenu čašu tradicionalnog araka treba ispiti do kraja.
Za pet godina koliko se Očerbadova porodica bavi eko-turizmom, imala sam tu čast da budem prvenac iz naših krajeva.
Crno zlato, zlato i uranijum
O Kazahstanu se, sa punim pravom, u posljednjih nekoliko godina govori kao o nadolazećoj srednjoazijskoj tigar-ekonomiji, jednom od najozbiljnijih energetskih i geopolitičkih igrača u svetu. Prirodna bogatstva, poput nafte, prirodnog gasa, zlata, uranijuma, uglja, čelika, mangana, hroma, nikla, bila su plodno tle za koncentraciju inostranog kapitala, pa se sedišta brojnih svetskih kompanija mogu sresti duž širokih bulevara Almatija. Ekonomija Kazahstana zasniva se na poljoprivredi i izvozu mineralnih ruda, ali pre svega na eksploataciji prirodnog gasa i nafte u okolini Kaspijskog jezera, čije su zalihe na zavidnom nivou. Naftno polje Kašagan u Kaspijskom jezeru drugo je po veličini nalazište nafte i plina u svetu. O zalihama dovoljno govori činjenica da je cena crnog zlata u Kazahstanu svega 60–70 tengi, ili četrdeset centi po litru.
Kult ličnosti
Uprkos napretku i unutrašnjoj stabilnosti, nenalik na onu u susednoj Kirgiziji, demokratija u Kazahstanu je još uvek daleko od dobrog primera. Predsednik Nursultan Nazarbajev glavni je nosilac kazahstanskog kulta ličnosti i autoritativnog režima, koji pod punom kontrolom drži medije, kongres, sudstvo i celokupni politički sistem.
Gotovo pa doživotni predsednik osnovao je i novi glavni grad, Astanu. Nazarbajev je ovaj grad načinio svojom prestonicom, ali kako kažu građani – i svojim ličnim posedom. Uprkos autoritativnom načinu vladavine i delimičnim građanskim slobodama, Kazasi i Rusi se ne protive ovdašnjoj vlasti. Kao argument navode da je bolja i tolika sloboda pod Nazarbajevom, nego ratovi i sukobi sa kojima kuburi već duže vreme njihov jugoistočni sused Kirgizija. Tako ćete dotičnog gospodina imati prilike da vidite na gotovo svim bilbordima u gradovima Kazahstana, ali i u zabitim selima. Ako ne slikom, a ono barem inicijalima – u selu Tjuljkubasu, u kojem smo odseli kao gosti ruske porodice, novoizgrađena osnovna škola ima oblik početnog slova predsednikovog prezimena – ćirilično N.
Nursultan Nazarbajev doneo je bivšoj sovjetskoj republici nezavisnost, te stoga njegova vlast koja traje već punih 18 godina (od 1992), ne predstavlja problem lokalnom stanovništvu. Kako kažu Binat i Azamat, drugovi Kazasi iz voza na putu od Turkistana do Almatija, Nazarbajev je zemlji doneo nezavisnost i ne treba ga menjati. Sa njima se ne slažu starije generacije, sećajući se SSSR-a u kojem je cela paleta nacija, religija i različitosti živela zajedno. Naši domaćini u selima Tjuljkubas i Kaskasu, Rus Miša Noric i Kazah Očerbad, rado bi se vratili koju deceniju unazad.
„Mogli smo da putujemo gde god smo hteli, a novac je imao vrednost – ne kao sada. Obrazovanje i zdravstvo bili su besplatni, i neuporedivo kvalitetniji nego danas”, kaže domaćin Miša.
Podelom Sovjetskog Saveza u stvari je napravljena podela unutar njegovih entiteta. Kirgizija, Uzbekistan, Kazahstan i ostale centralnoazijske zemlje vrelo su potencijalnih sukoba naroda koji su u SSSR-u živeli u blagostanju.
Maja Vučević
objavljeno: 06.06.2011.
