Izvor: Politika, 24.Avg.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dugo čekani preporod
Proces temeljne transformacije društva i ekonomije u Ukrajini još nije završen, a nije se odvijao, niti je mogao da se odvija glatko, on i danas ostaje složen i napet, kaže ukrajinski ambasador u Srbiji Anatolij Olijnik
INTERVJU
Pre šesnaest godina (24. avgusta 1991) ukrajinski parlament je, sledeći geopolitičke okolnosti nastale uoči raspada Sovjetskog Saveza, usvojio akt o nezavisnosti ove bivše sovjetske republike. Odluka najvišeg zakonodavnog organa u državi >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << potvrđena je ogromnom većinom Ukrajinaca i na referendumu održanom 1. decembra iste godine. U međuvremenu, Ukrajina je prošla kroz velike promene, kako na političkom planu, tako i u sferi odbrane, bezbednosti, privrede, kulture, školstva... Nezavisnost nije shvaćena kao puko odvajanje od Rusije i ostalih članica SSSR-a, nego i kao početak preporoda ukrajinske nacije uopšte.
Tim povodom pitali smo ambasadora Ukrajine u Srbiji Anatolija Olijnika da li su takozvane dečje bolesti perioda novostečene nezavisnosti već prevaziđene?
– Sticanje nezavisnosti u avgustu 1991. godine najznačajniji je događaj u istoriji našeg naroda. Tokom proteklih 16 godina prošli smo dug i složen put. Na ukrajinskoj sceni vri buran politički život, u izborima učestvuju desetine stranaka koje predstavljaju sve delove političkog spektra. Demokratska promena rukovodstva države prema rezultatima izbora postala je norma. Obezbeđena je realna sloboda reči, a strah da se slobodno iskazuju sopstvena ubeđenja učiniće se bilo kom Ukrajincu potpunim apsurdom. Nastavlja se pravi preporod religije, crkva igra sve veću ulogu u duhovnom životu društva. Tokom godina nezavisnosti ostvarili smo prelaz ka tržišnoj ekonomiji. Ukrajina se uvereno pretvara u ekonomsku silu što odgovara njenom prirodnom, ekonomskom i intelektualnom potencijalu.
Posebno je potrebno istaći nacionalni preporod Ukrajine. Upravo ove godine obeležavamo 90. godišnjicu nacionalno-demokratske revolucije, 1917. godine. Posle raspada ruske i austrijske imperije, ukrajinski je narod prvi put nakon mnogo vekova stvorio svoju vlastitu državu – Ukrajinsku Narodnu Republiku. Nažalost, ona je postojala samo tri godine i pala pod boljševičkom najezdom. San o nezavisnosti nije umro i postao je realnost u naše vreme.
Od vremena "narandžaste revolucije" 2004. do danas ukrajinska politička scena pretrpela je znatne promene.
– Proces temeljne transformacije društva i ekonomije u Ukrajini još nije završen, a nije se odvijao, niti je mogao da se odvija glatko, on i danas ostaje složen i napet. Krajem 2004. milioni Ukrajinaca su izašli na ulice i trgove protestujući protiv pokušaja falsifikovanja rezultata predsedničkih izbora. Ti događaji su posvedočili da je ukrajinski narod postao zrela evropska nacija spremna da zaštiti svoja prava i slobode. U isto vreme, kompromis postignut tada između suparničkih strana predviđao je da će posle sledećih parlamentarnih izbora u Ukrajini biti promenjena raspodela punomoćja između grana vlasti. U decembru 2004. parlamenat je odobrio promene Ustava što je omogućilo da se reši tadašnja politička kriza. Međutim, kako je pokazalo vreme, promene donete po hitnom postupku sadržale su unutrašnje kontradikcije i nisu dovoljno tačno odredile raspodelu kompetencija.
Na parlamentarnim izborima u martu 2006. pobedile su stranke "narandžastog bloka" koje je trebalo da formiraju koaliciju. Ali u odlučujući trenutak lider jedne od stranaka koje su ušle u parlament iznenada je prešao u suprotni tabor. Novostvorena koalicija je, uprkos odredbama Ustava, počela da privlači u svoje redove pojedine poslanike opozicije. Takav razvoj događaja je sadržao realnu opasnost izopaćivanja izborne volje birača u korist jedne od političkih snaga.
To je primoralo predsednika Ukrajine Viktora Juščenka da preduzme mere u cilju zaštite ustavnog poretka. U aprilu 2007. godine raspustio je parlament i raspisao vanredne izbore, ali stranke vladajuće koalicije su odbile da priznaju ovu uredbu što je dovelo do političke krize u zemlji. Nakon višemesečnog suprotstavljanja strane su postigle kompromis o održavanju izbora 30. septembra ove godine.
Razume se bilo bi puno bolje da je Ukrajina posle "narandžaste revolucije" izbegla opisane kolizije, ali put izgradnje demokratskog društva očigledno ne može da bude jednostavan i moramo da prebolimo "dečje bolesti" perioda tranzicije. U tom smislu sadašnju političku situaciju možemo posmatrati kao školu demokratije.
Ukrajina je previše važan partner i za EU i za SAD. Istovremeno, zapadni partneri mnogo su spremniji da vladi Viktora Janukoviča ispostavljaju ultimatume nego da joj pružaju ruku prijateljstva.
– Ukrajina kao jedna od teritorijalno najvećih evropskih država, sa ogromnim ekonomskim potencijalom, bez sumnje, već danas je važan geopolitički faktor. Integracija u EU je strateški spoljnopolitički cilj naše države, nju podržavaju sve glavne političke snage zemlje i većina ukrajinskog naroda. U februaru 2007. godine počeli su zvanični pregovori sa Briselom o sklapanju novog čvršćeg sporazuma između Ukrajine i EU koji će zameniti važeći Sporazum o partnerstvu i saradnji. Ideja novog sporazuma je u tome da se pređe na usavršene forme odnosa – od principa saradnje i partnerstva ka principima političke asocijacije i ekonomske integracije. To je priznavanje perspektive članstva Ukrajine u EU, stvaranje zone slobodne trgovine sa EU i uspostavljanje tri slobode – slobode kretanja robe, kapitala i usluga, ukidanje većine regulatornih prepreka i postepeno uvođenje bezviznog režima sa EU.
Približavanje Ukrajine evropskoj porodici nije sporno. Međutim, na ulazak u NATO ne gleda se sa sličnim entuzijazmom.
– Svi realni političari razumeju da put u Evropsku uniju vodi kroz članstvo u NATO. Zato je antinatovsku retoriku nekih političkih snaga, prema mom mišljenju, potrebno posmatrati pre svega kao populizam. Jarki primer bili su protesti protiv međunarodnih vežbi "Si briz", organizovani prošle godine na Krimu od prokomunističkih snaga. To je bila pre svega PR manipulacija. "Si briz" su tradicionalne vežbe u okviru programa Partnerstvo za mir, one su se i ranije svake godine održavale u Ukrajini. Šta se tiče obezbeđivanja podrške evroatlantskih integracija među stanovništvom, problem se, kao što je to bilo u nekim drugim zemljama, rešava putem intenzivnih razjašnjavanja, koja treba da sruše stereotipe preostale iz sovjetskog doba.
Slobodan Samardžija
[objavljeno: 24.08.2007.]
