Izvor: RuskaRec.ru, 09.Apr.2017, 23:09 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dug put do slobode: Kako su u carskoj Rusiji oslobođeni kmetovi
„Rusko selo je postajalo crnačka severnoamerička plantaža iz doba ujka Toma“, pisao je Vasilij Ključevski, autor „Kursa ruske istorije“, o položaju ruskog seljaštva krajem 18. veka. U to vreme je u Rusiji cvetao sistem kmetstva u kome su seljaci po zakonu bili „vezani“ za zemlju kojom su vladade spahije. Sudbina seljaka je bila potpuno prepuštena u ruke spahijama.
„Vezati ljude za zemlju“
Kmetstvo se u Rusiji formiralo krajem 16. i u prvoj polovini 17. veka. Pre >> Pročitaj celu vest na sajtu RuskaRec.ru << toga su seljaci koji su radili za zemljoposednike imali pravo da po sopstvenoj želji promene gazdu u vreme koje je za to bilo predviđeno. Prvi svod zakona Ruskog carstva („Sobornoe uloženie“) u potpunosti je 1649. godine zabranio prelazak seljaka.
Ilustracija: Muzej istorije Rusije
„Državi je bilo potrebno da veže ljude za zemlju“, kaže istoričar Aleksandar Pižikov, glavni naučni saradnik Instituta za društvene nauke Ruske akademije za narodnu privredu i državnu administraciju. Pižikov je za „Rusku reč“ objasnio da su seljaci koristili mogućnost da odu od svog gazde i često su bežali u teško pristupačna područja Rusije, što dalje od feudalaca i države.
Rusija je u 16. i 17. veku ratovala za proširenje teritorije i bili su joj potrebni seljaci koji su u slučaju rata mogli biti regrutovani. „To se isplatilo i spahijama jer su seljaci radili za njih“, kaže Pižikov. U 17. veku je vezivanje seljaka za zemlju odgovaralo svim uticajnim silama Rusije.
Život za druge
Kmet je živeo i radio na zemlji koju mu je dao spahija i za to je plaćao prinudnim radom ili zemljarinom. Prinudni rad je značio da određeni broj dana u nedelji seljak ore njivu ili kopa krompir za zemljoposednika, a ne za sebe. Zemljarina je podrazumevala da seljak radi kako hoće ali je obavezan da u određenom roku preda spahiji deo letine ili novca.
"Spahija došao po zemljarinu", slikar Aleksandar Krasnoseljski. Ilustracija: Voljski muzej
U 18. veku se kmetstvo zadržalo i čak se pojačalo. Na primer, za vreme Petra I (vladao od 1682. do 1725.) proširila se praksa prodaje ili poklanjanja seljaka. Sam imperator je knezu Aleksandru Menšikovu poklonio oko 100.000 odbeglih seljaka. Za vreme Katarine II (1762-1796) plemići su dobili pravo da kažnjavaju svoje seljake i šalju ih na robiju.
Kako se kome posreći
Nisu svi seljaci u Rusiji bili kmetovi. Jedan broj seljaka je radio za državu ili za imperatorski dvor, a ne za spahije. U pojedinim područjima, na primer, u Sibiru i na Severu, uopšte nije bilo kmetstva, tj. seljaci su bili slobodni. Ali krajem 18. veka ipak je bilo mnogo kmetova. Prema poreskim dokumentima, kmetovi su činili preko 50% stanovnika Rusije, u kojoj je tada živelo ukupno 40 miliona ljudi.
Ilustracija: RIA Novosti
Život kmetova je zavisio od toga koliko su sreće imali sa gazdom. Poznat je slučaj Darje Saltikove, spahinice sa sadističkim sklonostima, koja je do smrti mučila najmanje 38 svojih seljaka (i pored toga što plemići zvanično nisu imali pravo da ubijaju seljake). Saltikova je 1762. godine osuđena na kaznu zatvora, ali nije samo ona tukla i ponižavala seljake. Seljaci gotovo da nisu imali nikakva prava u odnosu na spahije.
Pa ipak, istoričar Aleksandar Pižikov smatra da je Ključevski preterao uporedivši ruske kmetove sa robljem u Severnoj Americi. „Naravno, seljaci su živeli teško“, slaže se Pižikov. „Međutim, oni ipak nisu bili tretirani kao stvar. Imali su zemlju na kojoj su živeli i radili, mada ne uvek za sebe“. Pojedine spahije su se prema seljacima ophodile sa naklonošću, pružale su im mogućnost da steknu obrazovanje, pa čak i pomagale da postanu slobodni ljudi.
Teški pokušaji reformi
Pavel I je preduzeo prvi pokušaj da olakša život kmetova potpisavši 1797. godine Manifest o trodnevnom prinudnom radu. On je zabranio spahijama da primoravaju seljake da nedeljom rade za gazdu, a za ostale dane u nedelji je zapovedio da se dele na jednake delove, tj. da seljak tri dana radi za spahiju, a tri za sebe.
Aleksandar Pižikov ističe da je manifest Pavla I sa jedne strane značajan jer je prvi put pokazao da car pokušava da ograniči vlast spahija nad seljacima. Sa druge strane, spahije se nisu strogo pridržavale tog dokumenta jer on nije podrazumevao nikakve norme kažnjavanja u slučaju kršenja.
"Seljak u šumi", slikar Nikolaj Jarošenko. Ilustracija: Lična arhiva
Gotovo simboličan značaj su imale i kasnije inicijative ruskih imperatora. Na primer, „Ukaz o slobodnim oračima“ Aleksandra I (1803) dao je spahijama pravo da puštaju seljake na slobodu, ali spahije nisu žurile da ga primene. Samo 1,5% svih zavisnih seljaka dobilo je slobodu dok je važio ovaj ukaz.
Prelomni trenutak
Pižikov podseća da je Rusija zadržala kmetstvo do 1861. godine, tj. duže od drugih velikih evropskih sila. Kako ističe ovaj istoričar, ruski imperatori su navikli da se oslanjaju na plemićku elitu, a značajan deo te elite je imao svoje kmetove i nije želeo da menja postojeći poredak. Država nije htela da iritira plemiće i zato nije dirala njihove privilegije.
Ilustracija: Nacionalni muzej vojske u Londonu
Sve je promenio Krimski rat 1853-1856. godine, kada je Rusija pretrpela poraz od Britanske imperije i Francuske. Jedan od razloga poraza, ističe istoričar Aleksandar Orlov, bio je vezan za ekonomiju. Rusija je i dalje bila agrarna i polufeudalna država, tako da je njena industrija zaostajala od evropskih zemalja koje su doživele industrijsku revoluciju.
Potreba za reformama je postala očigledna, kao i nezadovoljstvo naroda. Aleksandar II je po dolasku na presto 1855. godine rekao: „Bolje je da se kmetstvo ukine odozgo nego da čekamo kada će ono samo početi da se ukida odozdo“.
Odložena sloboda
Posle dugog perioda priprema reforma je bila okončana. Aleksandar II je 1861. godine potpisao Manifest o ukidanju kmetstva. Tada je slobodu dobilo 23 miliona kmetova, a oni su činili 34% stanovništva imperije.
"Oslobađanje kmetova", slikar Boris Kustodijev. Ilustracija: "Ruska istorija u slikama"
Međutim, seljaci su i dalje ostali u zavisnom položaju. Zemlja na kojoj su živeli još uvek je bila u vlasništvu spahija, tako da su morali ili da je otkupe, ili da je napuste i odu da rade u gradove.
Reforma je izazvala masovno nezadovoljstvo seljaka, tako da je posle nje u zemlji bilo mnogo buntova. Mnogi su bili uvereni da je car oslobodio seljake „stvarno“, tj. sa sve zemljom, a da su proklete spahije sakrile od naroda istinu. Seljaci su otkupljivali zemlju u narednih 45 godina, tj. sve do 1906, kada su posle narodnih pobuna i revolucije 1905. godine vlasti ukinule plaćanje za zemlju.
Šest podataka o caru-reformatoru Aleksandru II
.jpg)
