Izvor: RuskaRec.ru, 01.Sep.2017, 16:40   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Dragana Trifković: Rusi su poslednji vitezovi u Evropi

Upoznala sam se sa Draganom u Ruskom domu na događaju koji je organizovao Rusko-srpski humanitarni centar. Dogovorile smo se da mi da kratak intervju. Ranije je nisam videla i njen mi je glas preko telefona zvučao tako da sam zamišljala ajkulu sveta politike. Verovatno je sve to izgledalo kao dogovor dva špijuna:
- Ovde je masa sveta. Kako da vas nađem?
- Biću u plavoj haljini sa belim uzorima.
- Dobro. Ja ću biti u plavoj košulji sa belim uzorima. I mikrofonom.
>> Pročitaj celu vest na sajtu RuskaRec.ru << /> Mladi saradnik ruskog ministarstva za vanredne situacije je pomogao da se otvore glomazna vrata Ruskog doma i, rukujući se na svakom koraku, sa dražesnim osmehom, kao filmska zvezda na crvenom tepihu ušla je lepa žena plave kose u plavoj suknji sa belim uzorima. Kroz par minuta smo već razgovarale o problemima Bliskog istoka i opasnostima po Srbiju. Filmska zvezda se pretvorila u surovog politikologa ledenog pogleda. To je bila Dragana Trifković. Prošle su dve godine. Videle smo se još par puta u pauzama između njenih putovanja. Istok, zapad, jug, sever – nisam uspevala da pratim sva njena kretanja, ali najviše sam htela da porazgovaramo o njenom odnosu prema Rusiji, da pitam čime Rusija privlači tu čudesnu ženu.
Katarina Lane i Dragana Trifković
„Rusija je moja rezervna otadžbina“ Vi volite da putujete i najčešća destinacija tih putovanja, koliko možemo da vidimo iz društvenih mreža je Rusija. Šta vas povezuje sa Rusijom?
Dragana Trifković: Volim putovanja i imam veliku sreću što putujem često u Rusiju, jer sam u prilici da upoznajem njenu lepotu. Moja porodica poslednjih deset godina živi na relaciji Beograd-Moskva, tako da imamo dva doma. Moj suprug je arhitekta i on je ostavio svoj pečat u mnogim ruskim gradovima. Projektovao je velelepna zdanja u centru Moskve, novi terminal na aerodromu Šeremetjevo, trening centar za obuku pilota na aerodromu Vnukovo, fabriku automobila u Vladivostoku, poslovni centar u Sankt Peterburgu, ogromni stambeni kompleks u Voronježu i drugim ruskim gradovima. Za jednog arhitektu, današnja Rusija koja se ubrzano razvija, nudi puno mogućnosti. Dosta naših inženjera raznih profila radi u Rusiji. Ja sam po obrazovanju takođe inženjer, ali se ne bavim tom strukom. Preusmerila sam se na međunarodne odnose, politiku i novinarstvo, i kroz te oblasti sam pronašla mnogobrojne mogućnosti razvoja svojih znanja u Rusiji, a takođe i razvoja srpsko-ruskih odnosa. Dakle za Rusiju sam vezana i porodično i poslovno, a u šali volim da kažem kako je Rusija moja rezervna otadžbina(što i nije baš šala). 
„Hladan“ susret Ispričajte mi o vašem prvom putovanju u Rusiju.
Prvi put sam posetila Rusiju 2007. godine. Sletela sam na aerodrom Šeremetjevo, krajem decembra te godine. Kada sam izašla iz aerodromske zgrade, doživela sam pravi šok. U Moskvi je bilo oko -26 stepeni, i tada sam se prvi put praktično upoznala sa tim šta je ruska zima (mada ni zime nisu tamo kao ranije). Inače sam jako zimogrožljiva, loše podnosim hladnoću. Tada do aerodroma nije išao aeroekspres, moderan i udoban brzi voz kojim se danas za 35 minuta stiže do centra Moskve. Ušla sam u prvi autobus, u kom na moju žalost nije bilo grejanja. Dok sam stigla do stana na metro stanici Pavelecka, tresla sam se od zime kao prut. Narednih dana sam obilazila Moskvu po toj zimi, ali sam navukla na sebe sve što sam ponela od garderobe . Posmatrala sam Ruskinje koje su pored mene prolazile u suknjicama i kratkim bundicama, kao da ta hladnoća njih ne dotiče. Ja sam imala debelu perjanu jaknu i nekoliko slojeva odeće, ali i pored toga zima mi je dolazila do kostiju. Kada sam zakoračila moskovskim ulicama, dobila sam osećaj manje vrednosti. U mom Beogradu, nikada nisu postojala tolika rastojanja i toliko široke ulice. Poželela sam da prepešačim jednu metro stanicu, ali sam na pola stanice shvatila da ne razumem dimenzije prostora u kome se nalazim. Da rezimiram, prvi put sam doživela šok od zime i dimenzija! 
Kakvi su bili prvi utisci tog putovanja?
Kada sam se vratila u Beograd, prvo sam sedam dana odbolovala. Valjda se moja prehlada zamrzla na temperaturi -32 (maksimum koji je bio u vreme mog boravka). Bukvalno sam pravo sa aerodroma legla u krevet, i nisam ustala iz njega narednih sedam dana. Između bunila i temperature, javljale su se slike iz Rusije. Kada analiziram sa ove distance, Rusija je tada počela da se diže, i ja sam imala priliku da posmatram narednih godina to uzdizanje. Rusija 2007. nije bila ono što je danas, i ja sam srećna što mogu da primetim tu razliku. Ali da se vratim na prvi utisak. Pored hladnoće, koje ću se sećati uvek (jer nije isto -30 u Beogradu i -30 u Moskvi), ostali su mi u pamćenju šiljci moskovskih staljinki. To su moskovska zdanja, ozidana u vreme Staljina, 50-tih godina prošlog veka. Kada pogledate takvu zgradu, i zamislite se šta ona može da predstavlja, javlja vam se pomisao - moć. Nisam nikada imala prilike da posetim SSSR, ali sam kroz te zgrade mogla da osetim važnost te države. Kasnije, kada sam bolje upoznala Rusiju, shvatila sam da se moć ne krije u šiljcima staljinki, već u njoj. Tu moć ne može svako da oseti, čak ne ni svaki Rus (što me je donekle razočaralo). Snagu koja se krije u ruskoj zemlji i na ruskom prostranstvu, mogu da osete oni koji imaju dodir sa Bogom. 
Fotografije iz lične arhive Dragane Trifković

„Nikada se u Rusiji nisam osećala kao stranac“ Šta uradite čim sletite na rusku zemlju?
Čim sletim u Rusiju, uključim ruski broj telefona, i poželim istog trenutka da pozovem sve moje ruske prijatelje. Međutim, obično prvo dođem kući i raspakujem se, a zatim naredne dane provedem u druženju s prijateljima. Nekada ne dolazim u Rusiju mesec dana, nekada šest meseci. Obično kada duže od mesec dana ne boravim u Rusiji, već počinjem da osećam nostalgiju. Isto tako, kada sam duže od mesec dana u Rusiji, osećam nostalgiju prema Srbiji. Interesantan je taj osećaj daljine, iako su nam kulture jako slične. Nikada se u Rusiji nisam osećala kao stranac, i to je divan osećaj. Mislim da svaki Srbin, jedino u Rusiji može da se ne oseća kao stranac. Posle nekog vremena, počela sam da se osećam i privilegovano. Navešću jedan primer. U Simferopolju sam upoznala Svetlanu, koja je danas deputat u ruskoj Dumi. Ona mi je pričala o tome kako je iz istorije učila o srpskom junaku Milošu Obiliću, i da se i dan danas seća te slike iz istorijske čitanke, kako Miloš odseca glavu turskom sultanu. Bila sam tako ponosna što pripadam narodu, čija se herojstva izučavaju u Rusiji. Bilo je još mnogo takvih momenata, ali to je verovatno za poseban tekst. 
„Izdaleka dolgo tečёt reka Volga“ Koje putovanje u Rusiju najbolje pamtite i zbog čega?
Moje prvo krstarenje Volgom je ostavilo najjači utisak na mene. Kada neko Rusiju doživi sa reke prvi put, to je poseban osećaj. Moram da napomenem čitaocima da sam ja pre toga upoznala i Moskvu i Vladikavkaz i Simferopolj, ali nikada pre toga nisam plovila Volgom, koja je kičma Rusije. Možda to ima veze i sa individualnim sklonostima svakoga od nas. Ja volim carsku Rusiju, a baš na tom putovanju sam mogla da je doživim. Plovili smo Volgom od Nižnjeg Novgoroda ka Kazanju, i usput smo posetili Makarevski manastir. Kada brod prilazi manastiru, to je nesvakidašnji prizor. On vraća čoveka u neka stara vremena. Mogla sam jasno da zamislim kako je izgledala Rusija u vreme cara Ivana IV Vasiljeviča na primer. Makarevski manastir je osnovan u 15. veku. Ima bele zidine i kule, i crkvu sa lukavičastim kupolama, baš tipičnu rusku. Posetila sam pre toga mnogo ruskih manastira, ali ni jednom nisam prišla sa reke. Veličanstvena lepota manastira može da se doživi samo sa reke. Posle toga sam plovila i rekama od Moskve do Sankt Peterburga, gde sam takođe posetila brojne manastire, ali prvi utisak je svakako prvi. Ono što Rusija pre svega ima da ponudi, je duhovna lepota koja je godinama skrivana, i sada je momenat da sine. 

Velika i mala ljubav Koji ruski grad volite najviše i zašto?
Već sam napomenula da se u Moskvi nalazi moj drugi dom, i to je grad koji ja mnogo volim. Prestonica Rusije je za mene centar sveta, velika metropola, i ona nudi beskrajne mogućnosti. To je veliki i moćni grad, prepun istorije i kulture. U Moskvi volim predivne parkove kao što je Kolomenski ili Gorki, Puškinov muzej gde se mogu videti dela Direra, Rembranta i Pikasa, Tverski bulevar i Kremlj, Tratjakovsku galeriju, Caricino, ulicu stari Arbat, a posebno Patrijaršijski ribnjak gde je zapisan razgovor sa strancem. Međutim pored Moskve, volim i Brjansk. To je moj omiljeni grad u Rusiji, u kom ne živim, ali često u njemu boravim. Brjansk je grad na granici Rusije, Belorusije i Ukrajine, koji zbog svog specifičnog položaja, ima svoje posebne kvalitete. Čuvari granice su posebni ljudi. U Brjansku nekoliko puta godišnje držim lekcije studentima na državnom Univerzitetu, i stekla sam puno prijatelja u tom gradu. Ako me pitate zašto su tamo ljudi posebni, reći ći vam samo da su mnogo svesniji problema sa kojima se Rusija danas suočava. Zbog toga ih posebno cenim. 
Ruski prijatelji: manje i više poznati Sigurno imate puno ruskih prijatelja. Kako se družite, šta radite?
Imam puno ruskih prijatelja, i koristim svaki momenat za druženje. Volim što su ljudi u Rusiji sačuvali poseban odnos prema prirodi, čak i u velikim gradovima. Iako sam u Beogradu navikla da se sa prijateljima srećem po restoranima ili kafeima, u Rusiji se sa prijateljima srećem uglavnom u prirodi. Rusi koriste svaki lep trenutak da provedu na otvorenom. Umesto u stanu ili restoranu, družimo se u parku ili šumi, naravno ako vremenski uslovi to dozvoljavaju. Vikendom Rusi imaju običaj da odlaze na dače (vikendice), i da u takvom ambijentu provedu dva slobodna dana. Zbog toga, nekada odlazim u posetu prijateljima u Podmoskovlje. Pored sačuvanog odnosa prema prirodi, sviđa mi se što su Rusi sačuvali i osećaj zajedništva, empatiju. Imaju potrebu da pomognu drugim ljudima. Svaki put kada nosim kofer sa sobom, ukoliko treba da ga prenesem preko stepeništa, znam da će se istog trenutka stvoriti neki Rusi, koji će mi pomoći. Nije potrebno čak ni da ga zamolim, svaki muškarac će osetiti obavezu da to uradi. Toga nažalost u Srbiji sve manje ima. 
 Poznajete li neke poznate Ruse? I s kim biste želeli da se upoznate?
Imam sreće da sam upoznala dosta poznatih ljudi u Rusiji, iz različitih sfera života. Pored političara (što se podrazumeva u mom slučaju), poznajem naučnike, pisce, slikare, režisere, operske pevače, novinare, glumce, muzičare, ikonopisce i duhovnike. Verovatno ne mogu da se setim svih profesija, ali jednostavno imala sam čast da upoznam pravu elitu ruskog društva.
Istakla bih Romana Iljuškina, ikonopisca iz Sergijevog posada, koji toliko voli Srbiju da je uvek spreman da pomogne za bilo koju inicijativu koja se tiče srpsko-ruskih odnosa. On je boravio u Srbiji 1999. godine za vreme bombardovanja, i dolazio je na Kosovo i Metohiju nekoliko puta, noseći ikone na poklon. Raznosi priču o srpskim stradanjima i dan danas po čitavoj Rusiji. Takođe, spomenula bih mog velikog prijatelja Pavla Tihomirova - pisca. On i njegova supruga su nedavno dobili blizance i sada imaju desetoro dece, što je divan primer za rusku porodicu. Pavel je takođe zaljubljen u Srbiju, boravio je u našoj Pećkoj Patrijaršiji, napisao je knjigu : „O krstu svetog vladike Nikolaja“. Poznajem dosta pisaca iz ruskog Udruženja književnika, gde često odlazim kada sam u Moskvi.  Imala sam čast i da upoznam Zahara Prilepina koji je sjajan pisac. Dosta njegovih knjiga je prevedeno na srpski jezik, i on je u Srbiji takođe vrlo popularan. Upoznala sam i Aleksandra Skljara - vrlo popularnog muzičara, zatim Nikolaja Valujeva - svetskog šampiona u boksu, Ljudmilu Safonovu - opersku divu, Valentina Katasonova - vodećeg ekonomistu, čuvenog generala Garejeva i mnoge druge ruske velikane. Tu je i Georgij Engeljgart iz Ruske Akademija Nauka, vrsan poznavalac Balkana, sa kojim mi je uvek veliko zadovoljstvo da razgovaram. Volela bih da je Srbija bolje upoznata sa savremenom Rusijom i njenom kulturnom elitom. Pohvalila bih „Rusku reč“ koja na tome radi. Bilo bi mi drago da upoznam ruskog rokera Jurija Ševčuka, volim da slušam grupu DDT, kao i genijalnog pisca Viktora Peljevina čiji stil pisanja mi je izuzetno zanimljiv. 

Tradicionalna hrana i pokloni Koje vam se ruske tradicije dopadaju?
Sviđa mi se što se Rusija vraća svojoj tradiciji i duhovnosti. U poslednje vreme me uvek iznenadi neko od ruskih prijatelja, čestitanjem pravoslavnih praznika. Nedavno me je pozvao telefonom moj prijatelj ruski glumac, da mi čestita Nedelju svih Svetih. To me jako prijatno iznenadilo. Takođe, moja prijateljica Gruzinka mi je čestitala Veliku Gospojinu. Mi smo u Srbiji nekako zaboravili da čestitamo jedni drugima pravoslavne praznike. Ruska duhovnost je bila dugo godina potisnuta, zbog nesrećnih istorijskih događaja od 1917. Sada imam utisak da se Rusija vraća sebi i da se ponovo vezuje za te duboke korene. Nedavno je u Jekaterinburgu prošao krsni hod, na godišnjicu ubistva svete carske porodice u kom je učestvovalo preko 60 000 ljudi. To je za mene jako dobar znak, da je ruski narod na pravom putu. Poslednjih deset godina se intenzivno obnavljaju ruski manastiri, a upravo oni su najveće blago koje Rusija ima da pokaže svetu.
 Šta vam se dopada od ruske hrane i pića?
Prvo moram da vam priznam, kada boravim duže u Rusiji, počinjem da sanjam srpske ćevape i pljeskavice! Rusi uopšte ne jedu toliko puno mesa kao Srbi, i to mi često fali u Rusiji. 
Naravno kada moje želje postanu nepopravljive, ja odem u neki od srpskih restorana u Moskvi. 
U Rusiji sam navikla na specifični crni hleb, koji ima poseban miris, i koji mislim da ne postoji nigde drugde. Volim da jedem taj crni hleb namazan maslacem, sa krupnozrnim kavijarom od lososa. Naravno tu je i nezaobilazna čorba boršč, zatim volim da jedem žulijen. Nabavila sam recept za ovaj specijalitet, tako da ga sama spremam i u Srbiji. Ubedljivo najbolja topla čokolada na svetu, se može probati u ruskoj Šokoladnici. Od slatkiša obožavam još sirok i palačinke sa zguščonkom (koji uvek donosim u Srbiju). Što se pića tiče, volim da popijem rusku votku („Ruski standard“) koju poručujem uz Mors. Pored ruskih jela, obožavam da konzumiram i druge kuhinje koje se mogu naći u Rusiji. Recimo volim da jedem hačapuri ili osetinski pirog i da pijem gruzinska vina.  
Koje suvernire donosite iz Rusije?
Sada živim blizu Vernisaža u Moskvi, i obično pre svakog povratka u Srbiju, svratim tamo da kupim neke poklone svojim prijateljima. Trudim se da odaberem tipično ruske stvari, kao što je šubara ili cvetna ruska marama. Obavezno kupim nekoliko majica sa likom predsednika Putina, za koje me mole moji prijatelji širom sveta da im pošaljem. Jednu takvu sam poslala mojoj prijateljici Biljani u Englesku, koja je privukla veliku pažnju kada se nedavno pojavila na aerodromu Hitrou u majici sa likom Vladimira Putina. Takođe, obavezno kupim plavo bele VDV majice, ali i druge sa oznakama Ruske armije. Mole me često iz Srbije da im donesem upaljače ili futrole za dokumanta sa oznakama KGB ili FSB. Tako sam mojoj prijateljici Svetlani pokloni futrolu za dokumenta sa oznakom FSB, koju sam kupila u maloj staklenoj prodavnici, u podzemnom prolazi kod Lubjanke. Ona me je fotografisala sa tom futrolom, a kasnije je neko zloupotrebio tu fotografiju, koja se pojavila u novinama pod naslovom: otkriven ruski špijun. Inače u Evropi vlada prava histerija lova na veštice, kao u srednjem veku, gde se ljudi bez ikakvih argumenata proglašavaju ruskim špijunima samo zato što javno podržavaju rusku spoljnu politiku. 

„Ono što nas spaja je duhovnost“ Kakve su Rusi na vaš pogled?
Mislim da dobro poznajem dušu ruskog naroda i da loše o Rusiji mogu da govore samo oni koji je ne poznaju. Ono što Ruse svakako razlikuje od zapadnog sveta, i zbog čega ih zapadnjaci ne razumeju, je to da Rusi nemaju običaj da se smeškaju svakome i da budu ljubazni sa svakim. Ruski osmeh dobija samo onaj ko zasluži, što mislim da je iskren odnos prema ljudima.  Rusi su iskreni i dobroćudni ljudi, spremni da ginu za svoje ideale i prilagodljivi raznim surovim uslovima. Kod Rusa može da se oseti nepoverenje prema strancima, što je po meni znajući rusku istoriju sasvim osnovan odnos, međutim kada se poverenje stekne ono je vrlo temeljno. Ovo naravno ne važi za Srbe, jer na nas Rusi nikada ne gledaju kao strance, već imaju krajnje blagonaklon odnos. Ipak, poverenje može samo jednom da se prokocka, i to je takođe nešto što mi se sviđa. Mislim da je to pristup koji se zasniva na poštovanju prema sebi. 
Rusi su po meni poslednji vitezovi u Evropi, koji se drže časti, dostojanstva i principa. Već sam napomenula da mi se sviđa ljubav ruskog čoveka prema prirodi, kao i osećaj zajedništva i empatija prema drugim ljudima. To se u srpskom društvu gubi. Rusi su manje temperamentni od nas Srba, mirniji i staloženiji. Na tu temu umem da se našalim, kako je sva sreća što mi Srbim nemamo atomsku bombu. Ono što nas svakako spaja je duhovnost, iako uočavam velike razlike u načinu života kod Rusa i Srba. 
Kakve su vam se zanimljive ili smešne situacije dešavale u Rusiji?
Zanimljivih situacija je bilo mnogo, posebno emotivnih. Jednom mi se desilo da potpuno nepoznati čovek počne da plače, kada je čuo da sam iz Srbije. Kroz suze mi je rekao da ne može sebi da oprosti što nam nisu pomogli 1999. godine. Kasnije sam se bolje upoznala sa tim, u raznim situacijama, kako je mnogim ljudima u Rusiji to rana na srcu. Jednom sam čak ušla u konflikt sa ruskim inžinjerom koji je govorio kako je to neoprostiva greška, a ja sam tvrdila da Rusija tada nije mogla da nam pomogne, jer je bila razorena iznutra i da je zapravo Rusiji tada bila potrebna pomoć. On se nije složio sa mnom u takvoj oceni, i govorio je da nema nikakvog opravdanja za Jeljcinov režim, koji ja svakako nisam opravdavala, već sam pojasnila da mi je poznato u kakvoj situaciji se Rusija tada nalazila. Došli smo u smešnu situaciju da ja branim Rusiju od Rusa, i da imam više razumevanja za to što ruski narod nije bio tada u mogućnosti da utiče na režim. Svakako, razgovor se prijateljski završio, jer je meni bilo drago da spoznam tu vrstu privrženosti Srbiji, a njemu je bilo drago da sazna kako neko iz Srbije gleda na sve to. 
Interesantno mi je bilo i to da smo prilikom poslednjeg boravka u Brjansku, posetili jednu porodicu sa kojom smo u bliskim prijateljskim odnosima. Sutradan me je nazvala prijateljica i rekla mi je da su ih poznanici pitali, da li je tačno da su Srbi bili kod vas? Rekla sam joj kroz smeh da nisam znala da su Srbi baš toliko popularni, i da će uskoro verovatno početi da se otimaju oko nas. 
Bila je i jedna smešna situacija kada sam se ja naljutila na jednog Rusa, koji se pozdravio sa svima u društvu sem sa mnom. Ja sam bila jedina žena u tom društvu. Tada sam saznala za taj običaj u Rusiji, da muškarac nikada ženi ne pruža prvi ruku. 
Novi planovi Možda postoji neka destinacija u Rusiji, koju biste obavezno želeli da posetite?
Želja mi je da putujem Transsibirskom železnicom od Moskve do Vladivostoka. Transsibirska železnica je dugačka 10 000 kilometara, i to je jedinstvena mogućnost da jedan čovek spozna nepregledno prostranstvo Rusije. To je najduža železnička pruga na svetu, koja prolazi kroz devet vremenskih zona. Prvi put kada sam shvatila da se od Moskve do Vladivostoka putuje devet sati avionom, ja sam počela da sagledavam dimenzije tog prostora. Kada sam prvi put iz Srbije došla u Rusiji, stekla sam taj osećaj nesrazmernog odnosa čoveka i prostora, što u Srbiji nikada nisam doživela. Čak sam uočila da je i nebo u Rusiji daleko šire. To sve mi je dalo podsticaja da razmišljam o tome koliko je Rusija moćna zemlja. S takvim razmišljanjem, bilo mi je čudno i iznenađujuće, kada sam upoznala neke Ruse, koji uopšte nisu svesni takvih činjenica. Posle sam to shvatila na taj način, da jedan čovek mora da upozna različite prostore, predele i civilizacije, kako bi mogao da pravi razliku i da ima osnova za vrednovanje, a da sigurno oni koji ne shvataju snagu Rusije, nisu imali takve mogućnosti. U svakom slučaju, ja čekam prvu priliku da se ukrcam na vozu u Moskvi i da upijam beskonačne predele Sibira, sve do Vladivostoka. 
Šta Rusima najpre pada u oči kada dođu u Srbiju?

Magijska ljubav prema Rusiji Da li voliš Rusiju i zašto?​
Kod većine Srba postoji neka magijska ljubav prema Rusiji. To se nikako drugačije ne može objasniti. I ja sam osećala tu vrstu ljubavi ka Rusiji, pre nego što sam imala priliku da je upoznam. Interesantno je da većina Srba suštinski ne poznaje Rusiju, ali je nesebično voli. Shvatila sam da to ima veze sa nasleđem, odnosno iskustvom koje nasleđujemo, i da se Srbi rađaju sa takvim osećajem bliskosti ka Rusiji. 
Sada što više upoznajem Rusiju, to je više volim. Rusija je neobična zemlja, mistična, često kontrastna- surova i blaga istovremeno ili nekada krotka kao srna, a nekada divlja i opasna, snažna, moćna, nepregledna u svojoj veličini...
Ono što mene vezuje za Rusiju su zajednička istorija i religija - pravoslavlje i duhovnost.
Volim Rusiju zbog Dostojevskog, zbog cara Nikolaja II, zbog Čajkovskog i srpsko-ruskog marša, zbog grofa Rajevskog i svih drugih ratnika koji su oslobađali Srbiju u različitim istorijskim periodima, zbog Kulikove bitke, zbog Bulgakova, zbog kneza Vladimira koji je krstio Rusiju, zbog toga što su svi natpisi u Rusiji napisani na ćirilici, zbog Nikolaja Krasnova, zbog Kandinskog i Rubljova, zbog nepobedivog duha ruskog naroda, zbog Aleksandra Nevskog, zbog Velikog otadžbinskog rata, zbog stradanja i zbog vaskrsnuća.
Putin Da li ste se upoznali sa Putinom?
Imala sam čast da prisustvujem skupovima, na kojima je bio prisutan i predsednik Ruske Federacije. Veliko zadovoljstvo mi je bilo da čujem njegov govor i da ga vidim uživo. Vladimir Putin je čovek sa velikim autoritetom, i to je ono što se prvo uoči pri susretu sa njim.  Odaje utisak osobe koja uvek sve ima pod kontrolom (u krajnje pozitivnom smislu) i savršeno vlada svakom situacijom. Mislim da je te svoje veštine, kao i sportski duh, vrlo dobro upotrebio u politici. Predsednik Ruske Federacije je izuzetno popularan u Srbiji, a bio je popularan u Srbiji, čak i pre nego što je postao u Rusiji. Ipak većina Srba nije dobro upoznata sa dometima njegove politike, posebno na unutrašnjem planu. Mogla sam da pratim kako se Rusija gradila u poslednjih deset godina i kako se vratila na političku scenu kao moćna država, što je apsolutno mesto koje joj pripada. U Rusiji su za to vreme izgrađeni čitavi gradovi, kao što je Vladivostok koji je bio ne tako značajan primorski gradić na krajnjem istoku Rusije, a danas je industrijski centar. Izgrađeno su i obnovljeni putevi, mostovi, železničke pruge, aerodromi, spomenici, manastiri. Rusija je i dalje veliko gradilište, a ono što je važno, to je da pokreće mnoge industrijske grane koje su bile zapostavljene ili uništene tokom devedesetih godina prošlog veka. Veliki uspeh je i stabilizacija ekonomije u uslovima sankcija, gde je Rusija dokazala da je samoodrživa zemlja i da ima toliko velike resurse i potencijale, da ne treba da zavisi ni od čega drugog.

Nastavak na RuskaRec.ru...