Izvor: Politika, 16.Mar.2014, 15:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Đubre kao usud i izvor života
Fondacija Megi Gobran i Sveti Simeon zasad su najveći zaštitnici hrišćanske koptske sirotinje Kaira
Od našeg specijalnog izveštača
Kairo – Ispod Mokatama, krčnjačkog brda na istoku egipatske prestonice, smešten je čitav pomalo nestvaran grad naseljen sirotinjom čiji je jedini posao da skupljaju i recikliraju 14.000 tona đubreta, koliko se ujutru pokupi sa kairskih ulica.
Vremenu kao da je ovde zabranjen pristup. Između 150.000 >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i 200.000 „zabelina”, kako su skupljači ovde poznati, najveći deo tog đubreta donese u Manšijet Naser, naselje u podnožju Mokatama, gde ga ručno selektuju i procesuiraju.
Sem ružnih, glomaznih, nedovršenih kuća od cigle – ilegalne gradnje poslednjih godina – sve drugo je isto: đubre, đubre, đubre. I prašina.
Kamioni natovareni balama kartona ili plastike što se probijaju polublatnjavim prolazima preko kojih pretrčavaju pacovi. Smrad koji štipa. Mačke koje se tuku za svoje mesto. Jata muva. Magarci i koze. Svinje se ponovo čuvaju pošto su neko vreme bile zabranjene zbog infekcije.
„Zabelini”, mahom hrišćanski Kopti, već decenijama se tradicionalne bave ovim prljavim poslom, veoma unosnim za nekolicinu koja ga vodi, a njima dovoljnim tek za elementarno preživljavenje.
Magarećim dvoprezima, neki i pik-apovima, svakodnevno dovlače đubre. Potom ga prebiraju. Životinjama daju pomije. Papir, staklo, plastiku ili iznošenu odeću odvajaju na stranu.
Potom prodaju nakupcima.„Četvorica sinova prikupe dnevno 20 kilograma plastike koju ja topim. Za svako kilo dobijemo po pola funte. Nas petoro, 10 funti”, kaže 43-godišnja Um Rahman, nagnuta nad opasnim dimom koji stvara na pećnici.
Deset funti je – 1,4 dolara. Kakav život mogu da sanjaju ovi ljudi od kojih mnogi čitavog života nisu sišli sa Mokatama. Niti se uspeli na plato na vrhu zaposednut zbog pogleda na Kairo luksuznim noćnim klubovima.
Uboga sirotinja, još i koptska. Odnosi sa muslimanima, koji čine 90 odsto stanovništa od 86 miliona, uduvek su bili složeni za hrišćansku ortodosknu manjinu koja broji negde do devet miliona. Periode koegzistencije stizala su vremena nasilja kada su crkve paljene a Kopti ubijani.
U vreme revolucije, obaranja Hosni Mubaraka 2011, Kopti i muslimani išli su zajedno, ali stvari su se brzo promenile. Kada su Muslimanska braća preuzela vlast – sanjajući o obnovi kalifata i o zemlji vođenoj striktnim pravila islamskog zakonodavstva, šarije – strah se uselio među hrišćane.
Radikalni muslimanski suniti Kopte ne posmatraju kao „narod Knjige” – pripadnike tri velike Avramove religije, kao što su i oni – već kao „nevernike.
Islamski ekstremisti ih doživljavaju kao nelegitimnu, stranu zajednicu, filijalu islamofobnog Zapada, koja nema prava da ovde bude.
Kada je vojska oborila islamističkog predsednika Mohameda Morsija, Braća su optužili hrišćane. Otišao sam u sirotinjsku četvrt Imbaba i u crkvi Svete Marijam razgovarao sa ocem Zakariasom.
Njegova crkva bila je spaljena, kao još stotinak po Egiptu.„Kopti ne mrze muslimane”, kaže milujući tipičan koptski krst. A Muslimansku braću? „Ne, Kopti ne mrze nikog”.
Privremeni egipatski predsednik Adli Mansur posetio je u januaru uoči koptskog Božića ovdašnju katedralu svetog Marka, sedište koptske patrijaršije, ali simboličan gest prema papi Tavadrosu Drugom nije odagnao strahove egipatskih hrišćama.
Vremena su se ponešto promenila od kako je armija preuzela vlast, a svi očekuju da njen prvi čovek, feldmaršal Abdul Fateh al Sisi, postane novi predsednik Egipta. „Nadamo se da će on doneti mir među svim Egipćanima. Pravdu, prosperitet, bezbednost, razvoj”, kaže otac Zakarias.
Naravno da se očekivanja Kopta i na Mokatamu tiču nacionalne politike, ali oni su tradicionalno obazrivi. Uključujući i prema velikom projektu Kaira do 2050. Izrađenom u Mubarakovo vreme.
Plan predviđa preseljenje miliona siromašnih, što znači da bi zemljište Mokatama moglo da se proda investitorima luksuznih gradnji. Strah je, kažu opravdan, da bi profitirali bogati tajkuni a da bi ranjiva sirotinja ponovo platila ceh.
„U prošlosti smo živeli bez ikakvog poštovanja naših života”, kaže 35-godišnja Zamzan Abdel Nabi koja vodi lokalnu kampanju preseljenja.
„Optimisti smo da stvari mogu da se promene. Ali, država je još lomljiva i ne želimo da profitiramo od takve situacije”.
Za siromašnu decu koju gledam važniji su ipak detalji svakodnevnog života. Njima pomaže Fondacija Megi Gobran, bivše profesorke kairskog univerziteta koja se zamonašila i posvetila „zabelinima”.„Mama Megi”, kako je poznata, pokrenula je svoju akciju još 1989, a malo je nedostajalo da – umesto EU – dobije Nobelovu nagradu za mir.
Njen brat, 70-godišnji inženjer Moheb Gobran takođe je aktivan u fondaciji koja ima 90 ispostava širom Egipta, četiri na Mokatamu.„Imamo program kako da ove godine 11.000 dece do šest godina pripremimo za školu, za njihove majke da se opismenjavaju i nauče higijeni, držimo četiri zdravstvena centra. Starije dečake učimo da prave cipele, devojčice da pletu i vezu”.
Program „Mame Megi” retka je šansa da ova deca ne podele sudbinu ranijih generacija koju je prvi egipatski predsednik Gamal Abdel Naser 1969. poslao na Mokatam da žive od đubreta.
I ambasador Srbije u Kairu Dragan Bisenić predao je Fondaciji „Mame Megi” ček na 4.000 evra koji je beogradski „Imlek” poslao za siromašnu koptsku decu.
Ali, možda i više od „Mame Megi” ili „Imleka”, Kopti veruju u božanska čuda i priču o svom svešteniku koga je skupljač đubreta u siromašnom kvartu Šubra dve godine pozvivao da poseti „zabeline”.
Konačno, prvog petka februara 1974, sveštenik je došao i – čuo božiji glas. Poželeo je da se pomoli u nekoj čudnoj krečnjačkoj pećini Mokatama. Treće nedelje molitvi snažan vetar mu je za rame zakačio poruku: Ne plaši se!
Pošto je dobio blagoslov koptkog patrijarha, rešio je da podigne crkvu, tačnije da je ukleše u brdo. Nazvali su je po svetom Simeonu. Kopti tu često dolaze na molitvu. Traže utehu. Deca ispod šake urezuju koptski krst. U blizini je veliki amfiteatar koji na misu može da primi 10.000 ljudi.
„Mama Megi” i sveti Simeon su, uprkos svim državnim obećanjima i političkim promenama, zasad najveći zaštitnici koptske sirotinje Kaira.
Boško Jakšić
objavljeno: 16/03/2014
