Izvor: RTS, 31.Mar.2016, 00:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Diplomatsko "obaranje ruku" Kine i Tajvana
U istočnoj Aziji intenzivira se diplomatsko-politička bitka između Kine i Tajvana pred stupanje na dužnost nove tajvanske predsednice Caj Ingven.
Male zemlje su važne. Naročito kad velike imaju razlog da im se, takoreći, udvaraju. To jasno pokazuje primer male zapadnoafričke države Gambije, koja ima manje od dva miliona stanovnika, ali ovih dana privlači veliku pažnju azijskih medija jer ju je >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << u diplomatski zagrljaj uzela, niko drugi nego Narodna Republika Kina, najmnogoljudnija zemlja sveta i druga po veličini ekonomija na planeti.
Dve države su polovinom ovog meseca uspostavile diplomatske odnose i sada malu zemlju na afričkoj obali Atlantika očekuje dugo priželjkivana injekcija kineskog kapitala.
Sve to, međutim, ne bi bila velika vest da taj događaj nema direktne reperkusije na ekonomski, politički i vojno važne odnose između Kine i Tajvana.
Zbližavanje i udaljavanje Pekinga i Tajpeja
Istini za volju, sa "udvaranjem" je prva započela Gambija i to 2013. godine, kada je jednostrano raskinula diplomatske odnose sa Tajvanom, čiju je vladu do tada priznavala kao jedinog legitimnog zastupnika kineskog naroda u međunarodnoj zajednici, kako bi mogla da prigrabi deo ogromnih investicija od nekoliko desetina milijardi koje je Kina u to vreme ulivala u Crni kontinent.
Kinezi su svoj novac obećali za čak 49 od 55 afričkih država, a Gambija zbog svog stava prema tajvanskog pitanju nije bila među njima.
Gambija je tako pre tri godine pokušala da stane na stranu azijskog Golijata u velikoj diplomatskoj, političkoj i ekonomskoj bici za međunarodno priznanje koja se vodi između Pekinga i Tajpeja od kada je 1972. godine tadašnji američki ministar inostranih poslova Henri Kisindžer započeo politiku približavanja sa Kinom u cilju izolovanja Sovjetskog Saveza, omogućivši Pekingu da u Savetu bezbednosti UN zauzme fotelju koju su do tada držali predstavnici kapitalističke vlade na Tajvanu.
Uprkos diplomatskim signalima iz prestonice Gambije, Kina je ostala uzdržana, jer u toku bilo otopljavanje odnosa sa vladom na Tajvanu, koje se očitovalo u otvaranju tog ostrva armiji od nekoliko miliona turista i studenata iz kineske matice, u jačanju ekonomskih veza, otvaranju kanala za brzo rešavanje kriznih situacija, pa i političkom zbližavanju, otelotvorenom u istorijskim sastancima ministara i, konačno, predsednika Si Đinpinga i Ma Jingđoua prošle godine.
Naime, predsednik Ma, uprkos tome što dolazi iz redova stranke Kuomintang, nekada smrtnog neprijatelja Komunističke partije Kine, već godinama otvoreno vodi politiku sveobuhvatnog približavanja Kini, prevashodno jer potrebu za tim diktiraju ekonomske prilike. On je zahvaljujući toj politici stekao naklonost Pekinga i u azijskim medijima izazvao spekulacije o tome da, možda, dan ujedinjenja između dva entiteta razdvojena Tajvanskim moreuzom nije daleko.
Ipak, situacija se ove godine drastično promenila zbog ubedljive pobede opozicione liderke Caj Ingven na predsedničkim izborima na Tajvanu. Ona zagovara punu političku nezavisnost Tajvana od Kine i veće ekonomsko i vojno povezivanje sa SAD i drugim zemljama Zapada.
Produbljivanje političkog konflikta oko teritorija i nastavak bitke za priznanje?
Zabrinutost tajvanskih građana da bi upliv radne snage i preduzeća sa kontinenta mogao da im oteža zapošljavanje i obori standard, te da bi jačanje političkog uticaja Pekinga na zbivanja na njihovom ostrvu moglo da rezultira u ograničavanju njihovih građanskih i političkih sloboda, sada je već toliko izraženo da je i prokineski predsednik Ma, kojem je do isteka drugog mandata ostalo samo još nešto više od mesec dana, našao za shodno da "pokaže zube" matici tako što je nedavno posetio sporno ostrvo Itu Aba (kineski, Tajping) u arhipelagu Spratli, kako bi svojoj posrnuloj partiji povratio bar deo narodne podrške.
Tajvan je uložio oko 100 miliona dolara u izgradnju luke na tom ostrvcetu u Južnom kineskom moru koje drži pod svojom kontrolom, a na koje i Peking polaže pravo.
Kineska vlada je na to, između ostalog, odgovorila i uspostavljanjem diplomatskih odnosa sa Gambijom ovog meseca, što su neki komentatori u istočnoj Aziji okarakterisali kao šok i mogući početak nove diplomatske i ekonomske trke za pridobijanje malih, siromašnih zemalja.
Trenutno, samo 22 zemlje sveta, uglavnom karipske i afričke, priznaju Tajvan kao nezavisnu državu i njegovu vladu kao zastupnika čitave kineske nacije u međunarodnim odnosima.
Uspostavljanje diplomatskih odnosa sa Gambijom moglo bi da nastavi trend, koji je počeo pred dolazak na vlast predsednika Ma 2008. godine, kada je, za vreme mandata njegovog prethodnika Čen Šuejbjena, devet zemalja, među kojima i naš sused Makedonija, svoju vernost s Tajpeja prebacilo na Peking.
Gambija se stoga sada nalazi u fokusu svetskih, a naročito istočnoazijskih diplomata, političara i analitičara – oni su vrlo željni da vide da li će ona biti poslednja "diplomatska mlada" Pekinga, ili će i druge zemlje koje priznaju Tajvan poći njenim putem i prekinuti odnose sa tim pacifičkim ostrvom od blizu 23 miliona stanovnika.
Šta donosi sutra?
S tim u vezi, važno je pitanje koliko dugo će još potrajati utakmica u diplomatskom i političkom obaranju ruke između Pekinga i Tajpeja, koja je, nakon nekoliko godina otopljavanja u međusobnim odnosima, izgleda, počela sa izbornom pobedom Caj Ingven.
Za sada, može se smatrati da Tajvan nije ništa novo izgubio, jer je Gambija ionako još 2013. godine prekinula diplomatske odnose s njim. Ipak, poruka iz Pekinga čini se jasnom i ako nova tajvanska predsednica bar zvanično ne izrazi privrženost zajedničkom kinesko-tajvanskom saopštenju iz 1992. godine o tome "da postoji samo jedna Kina" (koje se na obe strane Tajvanskog moreuza različito tumači), Kina bi mogla da suspenduje diplomatsko primirje i nastavi da smanjuje broj zemalja koje priznaju Tajvan. Za razliku od kraja prošlog veka, Tajvan se tome više ekonomski ne može odupreti.
Zato je interesantno videti da li će i u kojoj meri nova tajvanska predsednica promeniti predizbornu retoriku o tajvanskoj nezavisnosti i ekonomskom približavanju Zapadu, te o jačanju vojnih veza sa moćnim ideološkim saveznikom, Sjedinjenim Američkim Državama.
