Izvor: Politika, 03.Apr.2015, 15:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dileme operacije „Tikrit”
Iračka armija, koja se pre devet meseci sramno raspala pred naletom neuporedivo malobrojnijih pripadnika Islamske države, povratila je deo izgubljenog samopouzdanja pošto je posle mesec dana teških borbi izvojevala prvi ozbiljan vojni uspeh.
Irački premijer Hajder el Abadi je zauzimanje Tikrita proglasio „veličanstvenom pobedom” 30.000 učesnika ofanzive i odmah se, bez obzira na povremenu razmenu vatre, prošetao ulicama sunitskog bastiona u društvu vojnih i policijskih komandanata, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << vođa šiitskih milicija i guvernera provincije Salahudin.
Uništavanje velikog spomenika Sadamu Huseinu u njegovom rodnom selu blizu gradu na obalama Tigra dodatno je doprinelo slavlju. Telo sunitskog despota koji je proganjao šiite čuvalo se u mermernom mauzoleju od 2007, ali irački mediji su prošle godine javili da su ga Sadamovi lojalisti premestili na tajnu lokaciju.
Šiiti se poslednjih meseci otvoreno optužuju da uništavaju sunitske gradove koje zauzimaju od islamista kako bi onemogućili povratak civilnim izbeglicama. Koliko će sunita platiti cenu zato što je znatan broj Sadamovih komandanata i članova njegove Baas partije prišao islamistima?
Pobeda šiitskih milicija, koje se četiri nedelje nisu ustručavale od osvetničkih egzekucija i pljački sunita, stavlja pod znak pitanja domete pobede: da li će se razbuktati sektaško nasilje koje je Irak već dovelo na ivicu kolapsa?
Trijumf u ofanzivi ostvaren je uz veliku pomoć grupe Hašid šaabi (Narodna mobilizacija), formacije sastavljene od većeg broja šiitskih milicija koje imaju podršku Irana i koje je u početku vodio iranski general Kasem Solejmani, komandant elitnih snaga Kuds iz sastava Revolucionarne garde.
Lider Narodne mobilizacije Abu Mahdi el Muhandis je 2009. u SAD proglašen za „globalnog teroristu” zbog učešća u napadima na američke ciljeve tokom godina okupacije, što je još jedna potvrda složenog mozaika saveznika i rivala iračkog ratišta.
Učešće Irana i savetnika iz redova libanskih šiitskih Hezbolaha jedna je od niza dilema s kojima se Irak i Zapad suočavaju. Većinska šiitska vlada u Bagdadu pokušava da smanji uticaj Teherana ostvaren tokom prethodnih osam godina vlade premijera Nurija el Malikija i u centralnu vlast uključi manjinske sunite koji se smatraju marginalizovanim.
Irački potpredsednik Ijad Alavi smatra da je iransko učešće u iračkim poslovima „neprihvatljivo”, dodajući da se radi o pokušaju da Bagdad postane središte persijskog carstva. „Mislim da je učešće bilo koje regionalne sile ili bilo koje sile u iračkim poslovima neprihvatljivo.”
Napad na Tikrit bio je prvi pokušaj izbacivanja islamista iz nekog većeg urbanog centra u kome su se utvrdili otkako su grad na 150 kilometara severno od Bagdada zauzeli u junu 2014.
Iračke snage su od tada više puta neuspešno pokušavale da povrate Tikrit, ali pokazalo se da to ne mogu da ostvare bez spoljne pomoći. Borbeni sastav iračke armije je sa 210.000 pripadnika 2009. sada sveden na oko 48.000 ljudi.
Podrška Irana na terenu i pojačanih vazdušnih udara saveznika koje predvodi Amerika ostavlja zato otvorenu dilemu o stvarnoj moći iračke armije uoči ozbiljnijeg testa: plana da se uskoro oslobodi Mosul, iračka prestonica samoproglašenog kalifata.
Vladine snage su tokom prve dve nedelje ofanzive brzo napredovale, ali onda su stale suočene sa snajperistima, miniranim ulicama i kućama. Potvrđuju se predviđanje vojnih analitičara da će rat protiv islamista trajati.
Pošto se ispostavilo da su udari „suhoja” iračkog vazduhoplovstva nedovoljni, premijer Abadi zatražio je pojačana bombardovanja Amerikanaca i Francuza. Zabrinut zbog učešća iranskih saveznika, Vašington je intervenciju uslovio zahtevom da komandnu ulogu u operacijama imaju regularne iračke snage.
Šiitske milicije, koje su činile dve trećine snaga, odmah su bojkotovale akcije na terenu optužujući Amerikance da žele da im „ukradu pobedu”. Milicije su na kraju ipak zajedno sa regularnim iračkim snagama krenule u odlučujući prodor, ali ostaje pitanje koliki su dometi „koordinacije” između američko-arapske koalicije, s jedne, i iračko-iranske šiitske osovine, s druge strane.
Gubitak Tikrita sada je izolovao islamiste u drugom najvećem iračkom gradu Mosulu koji treba da bude meta napada regularnih snaga i šiitskih milicija sa juga i kurdskih „pešmerga” iz preostala tri pravca. Time se međutim otvara nova dilema: napad na Tikrit bilo je lakše ostvariti jer je većina stanovnika ranije napustila grad od preko 200.000 stanovnika, dok u Mosulu i dalje živi veliki broj civila.
Boško Jakšić
objavljeno: 03.04.2015.
