Izvor: Deutsche Welle, 09.Mar.2021, 10:48
Devetog u martu, ili bilo kog drugog
Devetomartovski mit je izbledeo. S njega su ove tri decenije saprale buntovničku pozlatu. Ostale su činjenice. Mnogi su se nagutali suzavca, mnogi su dobili batine. Jedan policajac i jedan učenik su ubijeni.
Sunce se tog devetog marta 1991. iznad Beograda igralo s oblacima. Vođa tada najveće opozicione stranke Srpskog pokreta obnove (SPO) Vuk Drašković pozvao je na „Miting protiv petokrake“. Tu petokraku su u njegovom tumačenju predstavljali Slobodan Milošević, čovek >> Pročitaj celu vest na sajtu Deutsche Welle << koji ga je svega tri meseca ranije ubedljivo pobedio na predsedničkim izborima, i njegova supruga Mira Marković.
Masu koja se tog dana od ranog jutra slivala prema Trgu republike niko nije uspeo tačno da prebroji. Prema procenama, u Beogradu je demonstriralo između 70 i 150 hiljada ljudi. Ipak, nametnula se okrugla brojka od oko 100.000.
Uglavnom je sve poznato o redosledu zbivanja. Milošević je odbio da razgovara sa opozicijom uoči 9. marta. Miting je zabranjen. Policija je zatvorila prilaze Beogradu, kao i prilaze centru. Demonstranti su što milom, što silom, kao voda pronalazili puteve do centra.
I Vuk Drašković je sa vrhom SPO-a uspeo da dođe do Trga. Jedni kažu da je njegov megafon „kod konja“ bio preslab za huk mase, drugi da se on u Narodno pozorište sklonio od policijskog nasilja. Kako god, sa balkona Narodnog pozorišta izgovorio je čuvenu komandu: „Juriš!“ Sukob demonstranata i policije trajao je satima. Naveče su uhapšeni Vuk i Danica Drašković, kao i stotine drugih ljudi.
Povod
U februaru je partijski list SPO-a „Srpska reč“, koji je uređivala Danica Drašković, objavio karikaturu Mire Marković s brkovima u Staljinovom stilu i rečima: „Šta rade generali?“ Reakcija režima je bila rezervisana za drugi dnevnik državne televizije (tada Radio-televizije Beograd, RTB). U komentaru koji je pročitao Slavko Budihna, a napisao neki Miloševićev propagandista, SPO se dovodi u vezu sa „ustašama“. Vuk Drašković, koji se u egzaltiranom srpstvu takmičio sa Miloševićem, reagovao je ogorčeno. Tražio je ostavke na televiziji, a kada one nisu usledile, pozvao je na demonstracije.
One će postati prvi ozbiljniji izazov jakom Miloševiću koji je kontrolisao pola glasova u Predsedništvu umiruće Jugoslavije, i čiji su socijalisti u Skupštini Srbije imali skoro četiri petine poslaničkih mesta. Najpre je vlast pokazala mišiće hapseći Draškovića, izvodeći uz pomoć Borislava Jovića, srpskog člana predsedništva Jugoslavije, armijske tenkove na beogradske ulice i nasilno prekidajući emitovanje Studija B i B92. To je izazvalo studente na demonstracije koje su nazvane srpskom „plišanom revolucijom“. Pokazne vežbe otpora trajale su do 14. marta.
Režim Slobodana Miloševića je tada napravio taktičke ustupke „snagama haosa i bezumlja“, kako je Milošević u svom televizijskom obraćanju nazvao demonstrante. Posle nekoliko dana pustio je na slobodu Draškoviće, kao i ostale uhapšene političke zatvorenike, smenio direktora RTB-a i ministra policije, i time ispunio zahteve demonstranata. Mada je tadašnja opozicija umela to da naziva pobedom, jasno je da o trijumfu nije moglo biti reči. Milošević je manje-više neoštećen nastavio svojim putem u svetlu budućnost punu grobova.
Svetski i jugoslavenski okvir
Talas građanskih revolucija počeo je da ruši sovjetske satelitske režime još 1989. Pad Berlinskog zida u oktobru najavio je epohalnu prekretnicu. Rumunska revolucija u decembru Beogradu je bila mnogo bliža, nasilnija i krvavija. Već je sa izborima u Hrvatskoj u maju 1990. bilo jasno da budućnost jugoslovenskog prostora neće biti primarno demokratska, već prvenstveno nacionalistička.
S pojavom Franje Tuđmana, kao neprikosnovenog političkog vođe Hrvatske, u Jugoslaviji će se uspostaviti sistem spojenih nacionalističkih posuda između Beograda i Zagreba. Kao što je Tuđman politički debelo profitirao od Miloševićeve „antibirokratske revolucije“, tako je Miloševiću išao na ruku svaki pod Tuđmanom počinjen nacionalistički ispad. Talas promena u istočnoevropskim zemljama je u Jugoslaviji, zemlji koja je bila „nešto između“ oslobodio šovinistički, ali ne i demokratski potencijal.
Srpski okvir
Formacija koju je predvodio Vuk Drašković bila je po ikonografiji četničko-rojalistička, oslonjena na jaku antikomunističku retoriku, uz skoro devetnaestovekovni nacionalni narativ. Slobodan Milošević je još od svog nevoljkog, ali pokazaće se, sudbonosnog boravka na Kosovu aprila 1987. („Niko ne sme da vas bije“) do marta 1991. postao neosporni politički autoritet među Srbima Jugoslavije.
Vuk Drašković se upustio u nacionalističku utakmicu s takvom figurom. On je takođe imao svoje nacionalističke referentne tačke. Od romana „Nož“ s početka osamdesetih, preko javnog deklarisanja kao fan Draže Mihailovića i usvajanja ravnogorske retorike i programa, do novopazarske pretnje da svako ko u „raškoj zemlji“ podigne „turski, ustaški, albanski“ barjak ostati „i bez barjaka i bez ruke“, Drašković se nije libio deseteračkih metafora i arhaičnog jezika. Sve u pokušaju da dopre do pretpostavljenog srpskog arhetipskog jezgra. Na njegovu veliku žalost, ono je već bilo opčinjeno sloganom „Slobo, slobodo!“
Na demonstracije 9. marta pozvao je političar koji je imao stav da se Knin brani u Beogradu, a ne u Hrvatskoj. Uostalom, televizijska optužba režima da SPO očijuka sa „ustašama“ bila je okidač za proteste. Velikosrpski san, ravnogorska retorika i antikomunizam su Draškovića kao „kralja trgova“ pretvorila u idealnog kontrahenta sa stanovišta Slobodana Miloševića, čiji je nacionalni socijalizam nudio iluziju kontinuiteta i solidnosti u nesigurnim vremenima.
Pouke
Ako se sa današnjeg stanovišta razmotri značaj tih demonstracija, onda bi ga trebalo tražiti u uspešnoj prvoj ogrebotini na slici apsolutnog konsenzusa Srba oko priznavanja Miloševićevog autoriteta. Stotine hiljada demonstranata jesu argument koji će se i ubuduće poštovati.
Isto tako, ukupna opozicija, od rojalističke do građanske, shvatila je da Slobodan Milošević razume samo jezik sile. Koliko imaš divizija, toliko ćeš poštovanja zaslužiti. Strah od nepoznatog je nestao. Na demonstracijama 1996. pokazalo se da je taktičko popuštanje pred sve brojnijim divizijama demonstranata trajna Miloševićeva karakteristika.
Drašković je posle 9. marta doživeo nekoliko transformacija – od Miloševićevog koalicionog partnera, preko četničkog pacifiste, apologete Zapada i mete tajnoslužbaških ubica, do Vučićevog pitomog satelita. Od velikosrpskog zanosa do Aleksandrovog jugoslovenstva. Uglavnom je propuštao momentum – kada je DOS nagomilavao narodnu energiju da zbaci Miloševića, on je na izbore izašao sam. To je bio početak kraja političke relevantnosti njegovog pokreta. Ispostaviće se da je ta politička figura svoj vrhunac doživela na samom početku svog puta, tog 9. marta 1991. i da će, uprkos svom kasnijem ministrovanju, ostati daleko ispod potencijala koji mu je sticajem okolnosti obećao taj dan.
Nekad i sad
Današnja opozicija nema više politički magnetizam koji bi okupio stotinak hiljada ljudi na jedno mesto, jednim povodom. Njoj će za nametanje elementarnih pravila demokratske utakmice biti potrebno blagonaklono posredovanje evropskih parlamentaraca.
U poređenju tadašnje i sadašnje Srbije uočljiva je jedino sličnost bezočne medijske zloupotrebe koju sprovodi najmoćniji čovek u zemlji. Srbija je ipak uznapredovala, jer sadašnji gazda, za razliku od Slobe, sa svojom jednom, ali vrednom televizijom, ima čitavu kolekciju TV Bastilja.
Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android
.jpg)
