Izvor: Politika, 09.Jul.2012, 23:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Devedeset i dva žigosana
Gornji dom parlamenta ima pravo da zakone na neograničeno vreme drži u „proceduri”, doda amandmane ili jednostavno vrati Donjem domu i zatraži da se urade ponovo
Kada je nedavno Nik Kleg, lider liberalnih demokrata, „mlađeg” koalicionog partnera u britanskoj vladi, predložio temeljitu reformu Gornjeg doma Britanskog parlamenta, i to drugu po redu u poslednjih petnaestak godina, bio je u potpunosti podržan od strane svog „starijeg” kolege Dejvida Kamerona. „Nešto >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << se mora učiniti”, rekao je Kameron, s tim su se čak složili i laburisti, a tek je jedan vrlo mali ali vrlo glasan deo javnosti postavio nekoliko ključnih pitanja: zbog čega to „mora”, zar nema važnijih stvari u ovom trenutku velike svetske krize i kako to da se i Kleg i Kameron, koji važe za posh boys, „otmene momke”, ponovo vraćaju na temu koja je u nedavnoj prošlosti dobro služila laburistima i njihovoj klasnoj borbi protiv „privilegovanih”.
Predložena reforma Gornjeg doma počela bi isključivanjem naslednog plemstva, trenutno ograničenog na devedeset i dva člana. Zamišljeno je i postepeno smanjivanje broja „doživotnih lordova” koje svake godine imenuje stranka na vlasti i, konačno, pretvaranjem čitave institucije u još jedno poslaničko telo od ne više od 300 predstavnika, koje bi se biralo na redovnim izborima, i to svakog izbornog ciklusa po jedna trećina punog saziva na jednokratni i neponovljivi mandat od petnaest godina.
Parlament u Velikoj Britaniji ima apsolutnu vlast. Stranke koje su na vlasti mogu slobodno da sprovedu u delo sve što naume: kraljičina uloga je simbolična i ceremonijalna, predsednika države nema, a vrhovni sud američkog tipa ne postoji, pa ni ustavni, kakav Srbija ima.
Doduše, u okviru samog parlamenta postoji jedna institucija koja može ozbiljno da zakomplikuje stvari i koja već vekovima predstavlja trn u oku političarima na vlasti. Radi se o već ranije spomenutom Gornjem domu parlamenta, kome se mora poslati svaki zakonski akt izglasan u Donjem domu pre nego što postane zakon i koji ima pravo da ga gotovo neograničeno vreme drži u „proceduri”, doda amandmane ili jednostavno vrati Donjem domu i zatraži da se uradi ponovo. Evo, dakle, odgovora na pitanje „zašto”: Gornji dom je nepredvidiv i nezavisan – samo jedan njegov deo, i to onaj imenovan od poslednjih izbora do danas, išta duguje trenutnoj vlasti, pa „reformatori” računaju na to da će novi Gornji dom, izabran na redovnim izborima kada se bude birao i Donji, bolje odslikavati trenutni odnos snaga i, jednostavno rečeno, praviti manje problema političarima na vlasti.
Da se osvrnemo na trenutak na prevode koji su se odomaćili u srpskom jeziku, Gornji dom za House of Lords i Donji dom za House of Commons, koji bukvalno preveden znači „dom prostog sveta”, dok bi Lords u tom kontekstu bio „dom gospodara” ili „gazda”. Naravno da danas velika većina poslanika u Donjem domu nisu „prosti”, niti su svi u Domu lordova „gazde”, a još manje „otmeni”, ali razumeti podelu na common i posh, na „proste” i „otmene”, važan je korak ka razumevanju komplikovanog, neko bi rekao potmulog, klasnog sistema, koji je i danas vrlo prisutan u britanskom društvu.
Još od veka prosvećenosti i industrijske revolucije, Britanija ne crpi većinu svoje intelektualne i poslovne elite iz redova barona, baroneta, vikonta, erlova, markiza, vojvoda i prinčeva. Paralelno s tim dolazi do pada njihovog uticaja i popularnosti, sa časnim izuzetkom dva ili tri monarha. Međutim, britansko nasledno plemstvo, popularno zvano aristokratija, ne živi od popularnosti. Ono živi od zemljišnih veleposeda, i to manje od obrađivanja zemlje a više od rente, pasivne eksploatacije i trgovine nekretninama.
Na primer, trinaesti erl od Orknija (privatnosti radi, ime je izmišljeno), sa posedom od oko dve hiljade hektara i pravim srednjovekovnim zamkom koji je nekad imao trideset spavaćih soba, naizmenično koristi svoje imanje kao teren za golf i pašnjak za ovce, štedeći pri tom na šišanju trave. Vojvoda od Vestminstera, treći po redu na „Forbsovoj” listi britanskih bogataša, upravo je to – vlasnik jednog velikog dela centralnog Londona, od kojega se nekretnine ne kupuju, već uzimaju na „lizing” od sto godina. Osnovno pravilo njihovog menadžmenta je: nikad, ni po koju cenu, ne otuđiti glavnicu.
Danas većina plemića i njihovih porodica živi od apanaža koje im stižu iz „trast” fondova u koje se prilivaju svi porodični prihodi. Jedan od načina, na koji su i sebe i druge ubeđivali da su koristan deo društva, bilo je i učešće u diskusijama u Domu lordova. Tvrdili su da su, po definiciji, vrlo zainteresovani za opšte dobro zemlje, nezavisni u svom radu i korisni kao balans izabranim političarima. Plima istorije, međutim, sve više i više ih potiskuje, i to kulminira 1999. godine, kada Toni Bler uspeva da progura zakon o smanjenju broja naslednih plemića u Domu lordova na 92. Da bi se od oko 400 u tom trenutku došlo do 92, svi su poslati kućama da napišu domaći zadatak: „Zašto sam ja zaslužio da ostanem u Domu lordova”. Upravo tako. Neki su se uvredili i dali ostavke, kao naš poznanik, trinaesti erl, a neki su pred punim parlamentom čitali svoje domaće i bili izviždani. Britanska javnost je tada listom stala na stranu Tonija Blera. Good riddance! – Srećan im put!
Činjenica da je aristokratija u Britaniji laka tema za politički oportunizam i govorničarenje, kao, uostalom, i komičari koji ne plaćaju puni porez i bilo kakav problem pred kojim se nađe Francuska, dovodi nas do odgovora na drugo pitanje sa početka teksta. Kada treba odvratiti oči javnosti od gorućih problema, britanski političar se puno ne razlikuje od bilo kog drugog. Dom lordova će se naći na dnevnom redu pre reforme banaka i finansijskog sektora, a da ne govorimo o ozbiljnim projektima koji bi zaista mogli da smanje nezaposlenost i prekinu recesiju. U nedelji u kojoj smo videli još jedan veliki finansijski skandal, ovog puta u Barkliz banci, reflektor je ponovo bio uperen na sadašnje britanske lidere i njihovu prećutnu vezu sa svetom privilegija i pripadnost klubu „onih koji čine jedan procenat”.
Dejvid Kameron, koji je po majci direktan naslednik Vilijama Četvrtog, Džordž Ozborn, čiji je otac sedamnaesti baronet, i Nik Kleg, sin predsednika upravnog odbora Junajted Trast banke, svi dakle „otmeni momci”, znaju da ih „prosti” svet gleda sa sve većom i većom podozrivošću i da im zagarantovana pobeda u još jednoj rundi meča protiv naslednog plemstva neće puno nauditi rejtingu. Kada već ne mogu da promene svoj manir govora, koji je svima vrlo poznat kao proizvod najskupljih privatnih škola i „Oksbridža”, mogu barem da diktiraju dnevni red Donjeg doma parlamenta. Eto odgovora i na treće pitanje.
Miodrag Ćertić
objavljeno: 10.07.2012.
