Izvor: Politika, 24.Mar.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Deca globalizacije
U Rumuniji je sve krenulo da se menja – u Bukureštu više, u unutrašnjosti manje
Od našeg specijalnog izveštača
Bukurešt, marta – Dugo nisam bio u Rumuniji. Toliko dugo da je Nikolae Čaušesku u tom međuvremenu u Bukureštu uspeo da podigne megalomansku građevinu od hiljadu prostorija, drugu po prostranstvu zgradu na svetu gde je danas nacionalni parlament.
Pre nego što je tokom revolucije 1989. diktator ubijen, ovde se uz mnogo gorke ironije >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << govorilo da je Rumunija zemlja velikih perspektiva – i da će takva zauvek i ostati. Prošlo je otad 17 godina i Rumunija je 1. januara ušla u Evropsku uniju. Konačno su otvorene nove, opipljive perspektive. "Optimista sam i verujem da je pred nama lepa budućnost", kaže Kamelija Ulea, direktorka za ljudske resurse jedne velike kompanije. "Brzo učimo, brzo se prilagođavamo."
Sve je krenulo da se menja. U Bukureštu više, u unutrašnjosti manje. Lokalni Radio Evropa emituje Britni Spirs, taksisti su ponosno izlepili nalepnice EU, prvi rumunski milioner, bivši teniser a sadašnji bankar Jon Cirijak, našao se na "Forbsovoj" listi.
Pred Rumunima se raspukao prostor nekad nezamislivih sloboda. Pamtim da sam 1979. uzalud pokušavao da razgovaram sa nekim od studenata Ekonomskog fakulteta. Zaustavio sam ih blizu 20, predstavljao se kao jugoslovenski novinar, ali ništa nije pomoglo. Strah je bio u kostima. Promena je drastična.
Bum zasnovan na rastu privrede od osam odsto godišnje, prilično obučenoj radnoj snazi i rekordno niskoj nezaposlenosti takođe je uočljiv – mada je nesrazmerno raspoređen. Tipično za zemlje tranzicije. Ako se u Srbiji žale na "beogradizaciju", ovde važi isto.
Bukurešt je gigantsko gradilište, kao Berlin posle rušenja zida. Podižu se čitavi novi kvartovi, poput projekta Banasea vrednog 1,2 milijarde evra. U patinu nekad zapuštenog kvarta Lipsulani ubacili su se elegantni restorani. Socrealistički hotel "Dorobanci", iz kojeg sam svojevremeno pobegao željan pravog doručka, sada pripada američkom lancu sa pet zvezdica.
Pod snopovima električnih vodova koji i dalje prekrivaju Bulevar Mageru ima robe koju samo manjina može da kupi. Nebitno što je prosečna plata Rumuna tek 16 odsto proseka EU. Važno je da danas postoji ono što ranije nije moglo ni da se vidi.
Ipak, na relativno kratkom potesu od gigantske Čaušeskuove "Kuće naroda" do zamračenih sirotinjskih predgrađa veliki deo budućnosti se topi podsećajući na upozorenje rumunskog predsednika Trajana Baseskua koji je pre dve godine izjavio da njegova zemlja ni posle ulaska u EU neće biti spremna za evropske standarde.
Pola veka totalitarne prošlosti teško je eliminisati. Kako svima objasniti da postoje dobitnici i gubitnici tranzicije. Da je sve na prodaju, uključujući i zamak Bran, dvorac u Transilvaniji mitski povezan za fikciju grofa Drakule. Potomci Habzburga, kojima je zamak vraćen 2006, nude ga za 78 miliona dolara.
Rumuni su svesni da će još dugo čekati na standard evropske porodice čiji su odnedavno članovi. Otuda još jedan tipičan zaštitni znak tranzicije: vera u instant bolju budućnost. Ono što su Beogradu kladionice, Bukureštu su kazina.
Evropska unija slabo se dotakla unutrašnjosti gde živi oko polovine od 21,5 miliona stanovnika. Velike površine zemlje nisu obrađene. Autoputevi su retki. Na drumu za najveću rumunsku luku Konstancu gledam "polja pamuka" – bačene plastične kese koje su prekrile pitoreskni pejzaž i razmišljam šta Rumune sve čeka u procesu adaptacije. "Moramo da se manemo idealizma i da postanemo realističniji", kaže mi Štefan Gavan, predsednik odbora za spoljnu politiku rumunskog parlamenta. "Problem je što smo skloni sentimentalnostima."
Strah od eksplozije cena, plate su ovde oko 200 evra, svakako ne spada u sentimentalnosti. "Teško je imati ono što hoćete i oko sebe vidite sa malom platom", žali se kelnerica Klaudija Silvestru potvrđujući tržišne halo-efekte. "Mnogi mladi bi da idu."
Rumuni sada bez viza mogu slobodno da putuju po EU. Ukoliko žele da se zaposle moraju da dobiju radne dozvole. Ali, uprkos jednoj od najdinamičnijih ekonomija Evrope, oko dva miliona Rumuna – petina radne snage – napustila je zemlju i pre ulaska u EU, što zbog niskih plata, što zbog loših uslova u unutrašnjosti.
Nova radna mesta trebalo bi da zaustave egzodus i da motivišu lokalnu energiju. Kao u slučaju 30-godišnjeg Bogdana. Studirao je šest godina arhitekturu, radio da bi studirao, i svestan je da mu prve dve godine mesečna plata neće biti veća od 100 evra. "Evropska unija nije ovde došla da mi kaže: mlad si, uzmi 100 evra. Došla je da menja politiku, ekonomiju i na kraju i naš mentalitet. Zato želim da ostanem, da pokrenem svoj biznis. Navikao sam da radim, radim i radim."
Tranzicija takvima nudi šanse. Ukoliko ne kasne. I otvaranje granica ima svoje prednosti. "Izrasli smo praktično ni iz čega", kaže mi Dinu Petresku, predsednik Rompetrola, čovek koji zna o čemu priča jer je od posustale državne naftne firme za manje od osam godina stvorio multinacionalnu kompaniju koja funkcioniše u 13 zemalja sveta. "Za osam godina, od obrta od 1,5 milijardi dolara dospeli smo na sedam milijardi dolara. Mi smo dete globalizacije. Globalizacija znači prilagođavanje. Dobro je da milioni Rumuna rade van Rumunije jer to i te kako pomaže promeni mentaliteta koja traži najviše vremena i najteže se menja. Hteli ne hteli, usvajamo evropske norme."
Prilagođavanje podrazumeva i zadržavanje lokalnog jer je ulazak u evropski klub doprineo snaženju nacionalnog digniteta. Članska karta EU pribavlja tako Rumunima još jedno novo iskustvo: "Jedna od velikih greški multinacionalnih kompanija je izvoz kulture, pokušaj nametanja svog mišljenje takozvanim lokalcima", kaže Petresku. "Ukoliko se ne adaptirate na lokalnu kulturu, ukoliko brutalizujete sistem, sigurno nećete uspeti. Morate da stvorite kompanijsku kulturu. Nije jednostavno, ali je moguće."
Članstvo u EU je jedna stvar. Integracija sasvim druga. Trajaće godinama.
Boško Jakšić
[objavljeno: 24.03.2007.]
