Izvor: Večernje novosti, 31.Maj.2015, 16:11   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Dan kad život ima smisla

ŽANIN nije čekala da se oglasi budilnik koji ionako navija samo iz navike. Probudila se rano, po običaju. Restlovi noći još su se osipali po ljubičastim obrubima neba. Energično je napustila postelju, hitrošću onoga ko kasni na važan sastanak. Uskočila je u papuče i uputila se ka toaletu. Pred ogledalom je provela dugih petnaestak minuta, doterujući s pažnjom šminku, o čemu njena generacija naročito vodi računa. Iz stana je, žurnim koracima, izašla tačno na vreme. Hodala je odlučno, >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << s precizno utvrđenim ciljem. Znala je šta želi. Nije bilo iznenađenja na njenom rutinskom putu. Na trafici je kupila novine; svratila je u pekaru; iz samoposluge je ponela najosnovnije potrepštine. Potom je, istom trasom, krenula nazad. Zadihana se popela u svoj stan na trećem spratu. Otključala je vrata, unela provijan i pogledala na sat. Bilo je devet. Dnevno uzbuđenje je doživelo vrhunac. Vremenski kovitlac se najednom stišao, adrenalin se vratio u primarne kanale, slegla se svemirska prašina. Usledio je egzistencijalni vakuum, veliko ništa kružilo je oko lustera, a sve je utonulo u svečani mir koji su, tokom čitavog dana, oko hekleraja, do kasno naveče, prekidali samo zujanje frižidera i monotoni zvuci dobro poznatih džinglova televizijskih serija i reklama. Telefon nije zazvonio. Pet miliona Francuza žive usamljeni, bez ikog svog. Nemaju porodični, socijalni ili profesionalni kontakt. Ne sreću prijatelje i komšije. Više od nedelju dana ne razmene nijednu živu reč s drugim ljudskim bićem, osim, možda, sa kasirkom koja, s vremenom, sve više poprima status psihoterapeuta. Ni mladi nisu pošteđeni, ali izolovanost pogađa čak četvrtinu populacije starije od 75 godina. Dešava se da izdahnu, umorni od godina, života i čekanja, a da njihovo izmučeno telo, u poodmaklom stadijumu raspadanja, posle nekoliko nedelja ili meseci, nepogrešivo vođene zlim mirisom, pronađu socijalne službe koje su najzad alamrirali zabrinuti susedi i rođaci. Jednom je, ne tako davno, osamdesetogodišnjakinja iz Anesija, baš imala sreće. Tri dana je, bez hrane i pića, zapomagala, s nogom zaglavljenom ispod radijatora, dok njen već utihnuli i promukao glas, pušten poslednjim atomima snage, ipak nije dozvao pomoć. Tih dana joj je najteže, kaže, pala žeđ. Prosek starosti i nada u dugovečnost u Francuskoj su se otegli na 85 godina. Kažu da će ovih dana tek rođene francuske damice s pravom ciljati stotu. Što više godina, veće šanse za usamljenost. Dug život ne donosi uvek sreću. Da se ubije samoća, Francuzi su izmislili Praznik komšija. Svakog poslednjeg petka u maju, na ulice iznose hoklice i naslonjače, spuštaju jastučiće na ivičnjake, preko stolova pod vedrim nebom prostiru papirne šustikle i na njih spuštaju plastične karafindle, raspaljuju roštilje u haustorima, nasred bulevara razmazuju paštete po hlebovima... Ne zaborave da se sete da pozovu i usamljene susede, zbog kojih se sve ovo i događa. Praznik komšija, koji slave milioni Francuza, izmislio je 2000. Atanas Perifan, predsednik opštine pariskog 17. arondismana, toplokrvni pravoslavac, čiji su se bliži preci iz Makedonije iselili u Rumuniju u kojoj je njegov otac, Janko pa otud Janku, od Čaušeskovog režima 1948. bio osuđen na streljanje, a onda bekstvom, peške, preko Jugoslavije i Austrije našao spas u Francuskoj. Jankov sin Atanas se kasnije tu setio komšija, da bar jednog dana život ima malo smisla.

Nastavak na Večernje novosti...