Izvor: Politika, 22.Sep.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Daleko od drugarstva
Prema nekim analizama odnosi između Moskve i Vašingtona uskoro bi trebalo značajno da se pogoršaju
Rusija je ponovo glavni neprijatelj Sjedinjenih Američkih Država. Posle kratkotrajnog perioda savezništva (iznuđenog delovanjem svetskih terorističkih organizacija) američki planeri sile okreću se staroj i proverenoj ideološkoj konfrontaciji. Tako stoji u analizi koju su sačinili Valentin Filini i Genadij Jevstafjev, prvi bivši ambasador SSSR-a u Nemačkoj, a drugi >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << general u ostavci, zaposlen svojevremeno u strukturama kontraobaveštajnih službi. Obojica navedenih važe za eksperte u svom poslu.
Ukratko, kako navode Filini i Jevstafjev, u najbliže vreme odnosi između Rusije i SAD značajno će se pogoršati, bez obzira na to da li će sledeći domaćin Bele kuće biti demokrata ili republikanac. Administracija u Vašingtonu nastojaće na svaki način da izoluje najviše ešelone ruske vlasti, i kroz svog protežea sa "levog političkog fronta" realizuje scenario sličan "narandžastoj revoluciji" u Ukrajini 2004.
Nervoza u Vašingtonu
Pored toga, Vašington će nastaviti rad na podrivanju energetskog suvereniteta Rusije i jačanju dezintegracionih procesa na njenoj teritoriji, stoji u analizi nazvanoj: "O verovatnom scenariju dejstva SAD u odnosima sa Rusijom u periodu od 2006. do 2008", sa kojom su tokom prošle nedelje upoznati i deputati ruske Dume. Kako se navodi u pomenutom dokumentu, američka administracija namerava da izvrši dodatni pritisak ne bi li što više oslabila funkcionisanje Zajednice nezavisnih država (zemlje bivšeg Sovjetskog Saveza), a to će, između ostalog, učiniti brzometnim prijemom Gruzije i Ukrajine u NATO.
Očigledno, nervoza u Vašingtonu sve je veća. Pet godina posle spektakularnog terorističkog napada Al kaide na Njujork i Vašington ova organizacija i dalje radi punom parom. Poraz avganistanskih talibana i smena režima u Kabulu omogućili su Amerikancima kontrolu nad centralnoazijskim energetskim resursima, ali im definitivno nisu osvetlali obraz u borbi za demokratizaciju ovog dela sveta.
Ništa bolji rezultat nije postignut ni agresijom na Irak. Naprotiv, svakoga dana pojavljuju se novi pikantni detalji o potpunom promašaju operacije za uklanjanje Sadama Huseina. A od uzdizanja Irana kao potencijalne nuklearne sile nadležnim "jastrebovima" u Vašingtonu diže se kosa na glavi. U takvim okolnostima čak i mogući saveznici postaju sumnjivi. A Rusija je za prosečnog Amerikanca, već po definiciji, neprijatelj broj 1.
Ruski eksperti su moguće delovanje američke administracije podelili u više ravni:
1. Međunarodno-pravna izolacija najvišeg dela ruskog rukovodstva, posebno iz bezbednosnih struktura, kao i ključnih predstavnika biznisa. U tom smislu moguće je na zapadu ponovno otvaranje korupcionaških afera i pokretanje sudskih postupaka protiv ruskih državnih činovnika kategorije "A".
2. Jačanje unutrašnjopolitičkog pritiska na rusko rukovodstvo kroz nepriznavanje izbornih rezultata (za Dumu 2007. i predsednika 2008). U tom smislu ne isključuju se i moguće provokacije, poput sračunatog odustajanja od kandidature pojedinih opozicionih lidera, čime bi ceo izborni postupak pravno bio doveden u sumnju. Ključna figura u ovoj igri trebalo bi da bude bivši premijer Mihail Kasjanov.
3. Korišćenje socijalnog nezadovoljstva kao oružja u obračunu sa vlašću a u tom smislu i uvođenja sankcija Rusiji i zamrzavanja državnih sredstava u inostranim bankama.
4. Traženje pogodne političke figure iz, takozvanog, levog bloka, uz već tradicionalne saveznike poput Kasjanova, Nikite Belog (lider Saveza desnih snaga) ili šahovskog genija Garija Kasparova. U tom smislu najviše se pominje tandem Vladimir Riškov–Dmitrij Rogozin.
5. Jačanje pregovora sa ruskim krupnim kapitalom, kako radi finansiranja delatnosti opozicije tako i radi blokiranja dejstva državnih institucija.
6. Sabotiranje politike Kremlja kroz sredstva masovnih informacija, što pretpostavlja i stvaranje opšteruske televizijske kompanije koja bi radila u ime i pod kontrolom prozapadnih grupa i eksperata.
7. Jačanje podrške dezintegracionim procesima unutar Ruske Federacije, povratak jeljcinovskoj koncepciji federalizma, kao i podršku separatističkim pokretima na Severnom Kavkazu, Povolžju, Kareliji, Republici Komi, Murmanskoj oblasti, Neneckom okrugu, kao i geopolitičkom i ekonomskom separatizmu na dalekom istoku.
Odgovor Amerikancima
U igri su i pritisci na ruske distributere nafte i gasa da kao partnere prihvate velike kompanije sa Zapada, kao i stvaranje mreže cevovoda čime bi bio umanjen strateški značaj Rusije na ovom planu. Korak dalje bilo bi isključenje Rusije iz G-8 i uključivanje Ukrajine i Gruzije u NATO, kao i izlazak Ukrajine i Moldavije iz ZND. Potom bi usledilo "pitanje" Belorusije, Kazahstana, Jermenije, Uzbekistana...
Interesantno je da je analiza "O verovatnom scenariju dejstva SAD u odnosima sa Rusijom u periodu od 2006. do 2008" pripremljena još uoči samita G-8 održanog nedavno u Sankt Peterburgu, a upravo sa ciljem da ukaže na moguće probleme sa kojima će morati da se nosi ruska diplomatija. Posebna karakteristika ovog dokumenta je što su ga izradili nezavisni eksperti, a ne državne institucije koje su se sličnim poslom do sada bavile.
Analiza Filinija i Jevstafjeva je, praktično, odgovor na sličan dokument koji je za potrebe vašingtonske administracije sačinio Savet za međunarodne odnose, grupa američkih spoljnopolitičkih eksperata među kojima su i Džon Edvards, demokratski kandidat za potpredsednika SAD, kao i republikanac Džek Kemp. Glavna ideja njihove analize bila je: nikakvog partnerstva sa Rusijom nema, a svi politički pokušaji da se ona ostvari su – propali.
Slobodan Samardžija
[objavljeno: 22.09.2006.]
