Izvor: Danas, 11.Dec.2015, 12:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Da smo se plašili, ostali bismo u Americi
Među sačuvanim dokumentima o pomoći lekarskog osoblja iz Sjedinjenih Američkih Država Srbiji tokom Prvog svetskog rata, o čemu je Danas već pisao, je i tekst medicinske sestre Agnes Gardner, objavljen u "Američkom žurnalu o nezi bolesnika" iz oktobra 1915. U njemu je opisana misija 12 američkih sestara i četiri lekara od septembra 1914. do juna 1915.
"U to vreme (septembar 1914, po dolasku) raspravljalo se gde bi trebalo da budemo smešteni; vojne vlasti su Beograd smatrale >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << opasnim, pošto je grad bio tada i šest nedelja unazad pod bombama. Gospođa Grujić (Mejbl Danlop, supruga srpskog diplomate Slavka Grujića, prim. prir.) u društvu doktora (Edvarda) Rajana, direktora naše jedinice i gospođice Gladvin, naše nadzornice, išli su u Valjevo da o tome pitaju princa prestolonaslednika (Aleksandra) i zatraže dozvolu da nastave put u Beograd i preuzmu upravu nad tamošnjom vojnom bolnicom. Prestolonaslednik je pitao "jeste li se plašili da dođete" i brzo dobio odgovor - "da smo se plašili ne bismo odlazili iz Amerike". Nije potrebno reći da je zahtev prihvaćen i u Beograd smo stigli 16. oktobra", piše autorka.
Agnes Gardner dalje objašnjava kako američki tim nije mogao da se iz voza iskrca na glavnoj železničkoj stanici u Beogradu, pošto je ona bila izložena granatama, već u Topčideru "pet milja udaljenom, kroz duboko blato". "Kiša je padala devet dana! Kad smo se približili gradu jaka topovska paljba sa srpske i austrijske strane sručila nam se na uši; bio je to pravi rat! Usput smo videli dosta žalosnih slika, izbeglice, muškarce, žene i decu od kojih je svako nosio ponešto iz domaćinstva, stolicu, sto, kolevku, bilo šta što su mogli da ponesu, kako se činilo."
Dat je i detaljan opis vojne bolnice u Beogradu i opasnosti kojoj su osoblje i pacijenti bili izloženi.
"Grad je bio pod vojnom upravom i našim sestrama ponekad nije bilo dozvoljeno da napuštaju krug bolnice; čak je i kretanje unutar kruga radi vežbe bilo opasno; granate su fijukale iznad naših glava i eksplodirale u vazduhu. Srpska devojka, jedna od naših pomoćnica u odeljenju, izašla je po vodu kada je granata prasnula; pala je, bez svesti, komad granate probio joj je stomak. Odmah je operisana i posle se dobro oporavila".
Zanimljiv je opis srpskih vojnika - "jedinih pacijenata u to vreme" - koji daje Agnes Gardner: "Oni su bili odvažna rasa, tamnijeg tena i mrkih očiju. Osamdeset odsto Srba su poljoprivrednici. Veoma su demokratski, nema klasnih podela, oficiri se svojim ljudima obraćaju sa "braćo". Njihov moto je "Samo sloga Srbiju spasava". Borili su se poslednje tri godine, u četiri rata za tri godine: balkanski oktobra 1912; bugarski juna 1913; albanski novembra 1913; i ovaj sada. Njihovo držanje kao pacijenata je primerno, podnosili bi muke, dok bi im doktori vadili metke i šrapnele sve što bi govorili bilo bi "dobro" ". Srpski jezik Agnes Gardner opisuje kao težak i navodi da je naučila nekoliko korisnih reči i izraza (na primer "boli", "rooka", "yesik", "dobro yuto", "fala").
U ovom dnevniku zabeleženo je kako su američke medicinske sestre radile zajedno sa srpskim, dok su im pomagali "srpski muškarci" koji su bili suviše stari za front. Navedeno je da u bolnici nije bilo dovoljno zavoja i da su slučajevi tetanusa bili brojni.
"U zimu, i pacijenti i mi patili smo od velike hladnoće, bilo je tužno videti te jadne bolesne ranjene ljude šćućurene u krevetu pod samo jednim tankim ćebetom... Problem prehrane bio je veoma veliki. Malo toga je stizalo u Beograd i sve je bilo preskupo. Vekna belog hleba koštala bi 80 centi; konzerva kakaa jedan dolar, kao i konzerva kondenzovanog mleka (jedan dolar iz 1914. odgovara vrednosti od današnjih 23 dolara, kada se sabere ukupna inflacija, prim. prir.). Nikada nismo imali maslac na stolu niti mleko za kafu ili čaj", posvedočila je američka medicinska sestra.
Noću, da bi se izbegla topovska paljba, nije bilo dozvoljeno korišćenje električnog svetla, zabeležila je Agnes Gardner. "Bolničke zgrade su se tresle i prozori su stalno lomljeni. Austrijski avioni su leteli nad čitavim gradom i bacali bombe dok su odlazili", navodi ona dodajući da su bolničke zgrade bile obeležene zastavama SAD i Crvenog krsta. Opisuje kako je u novembru "gvozdeni general Ginković" (moguće da je reč o Iliji Gojkoviću) obišao bolnicu, i razgovarao sa svim vojnicima pitajući svakog na kom delu fronta je ranjen. "Vatra iz Šapca se mogla jasno čuti; nekoliko granata eksplodiralo je tik iza bolnice. Bombardovanje grada je ponovo počelo; nekoliko granata pogodilo je skupštinu, a mnoge kraljevske palate".
Dobrovoljna evakuacija Beograda počela je 29. novembra 1914. i u bolnici su ostali samo najteži ranjenici, navela je sestra Gardner. Prestonica Srbije pala je 2. decembra, nakon čega je upravu nad svim bolnicama u gradu, u odsustvu srpske vlasti, preuzeo doktor Edvard Rajan. Tokom ove kratkotrajne okupacije - srpska vojska povratila je Beograd 15. decembra - u gradu je smešteno 6.000 austrougarskih ranjenika, po dvojica u jednom krevetu, zabeležila je dnevničarka, opisujući kako su imali "po sedam i devet rana" i kako su molili za hleb. "Nisu jeli devet dana. Nisu se umivali nedeljama, a mesecima se nisu presvukli. Njihova patnja bila je užasna, rane sve inficirane...", navela je Agnes Gardner.
"U srpskoj istoriji 15. decembar je crveno slovo, pošto su Srbi ponovo ušli u Beograd na čelu sa kraljem Petrom. Na naš Božić (srpski Božić je 13 dana kasnije) princ Aleksandar je posetio bolnicu i obišao njena odeljenja. Ser Tomas Lipton (škotski brodovlasnik i preduzetnik najpoznatiji po čaju "Lipton", u Srbiji i po pomoći koju je pružao tokom Velikog rata, prim. prir.) obišao nas je u dva navrata; zahvalni smo mu za nekoliko sanduka čaja. Ledi Pedžet (poznata dobrotvorka Srbije iz Ujedinjenog Kraljevstva) je došla iz Skoplja da poseti Beograd; nedugo pošto se vratila obolela je od tifusa", navodi se u tekstu.
Svoje beleške o boravku u Srbiji Agnes Gardner završava opisujući borbu sa tifusom od kojeg je obolevalo, i umiralo, pored Srba, i lekarsko osoblje koje im je priteklo u pomoć iz Sjedinjenih Država. "U Đevđeliji je 14 od naših osamnaest ljudi obolelo; doktor Doneli je već bio umro... Doktor Magruder je došao iz Đevđelije sa tri sestre da nam pomogne, ali je pao u krevet pošto je imao temperaturu 102 stepena Farenhajtova (39 po Celzijusu). Narednog jutra temperatura je dostigla 104 stepena. Umro je osmog dana", navodi Gardner.
Doktor Edvard Rajan, koji je ostao zapamćen kao spasilac Beograda zbog čega je bio odlikovan, i sam je oboleo od tifusa i preživeo. Dok je bolovao, zabeležila je sestra Gardner, izveštaji o njegovom zdravlju - temperaturi, pulsu i disanju - svakodnevno su slani princu Aleksandru.
Tim u kojem je bila Agnes Gardner u Srbiji je ostao do juna 1915. "posle puno meseci provedenih u zemlji", kako je napisala, "među ljudima koji vole američke sestre i koji će se dugo sećati našeg truda da ublažimo njihovu patnju".
Zahvalnost doktora Subotića
Lekare i medicinske sestre iz Amerike juna 1915. ispratio je u Nišu, kada su odlazili iz Srbije, doktor Vojislav Subotić, u svojstvu potpredsednika srpskog Crvenog krsta, "uz najbolje želje svog naroda i zahvalnost od srca", napisala je Agnes Gardner. Doktor Subotić, jedan od osnivača Medicinskog fakulteta u Beogradu koji se smatra ocem hirurgije u Srbiji, za vreme Prvog svetskog rata je kao rezervni sanitetski pukovnik radio u Beogradu, a potom u Nišu.
Podržala Ambasada SAD u Beogradu. Stavovi izneti u tekstu su stavovi autora i nužno ne izražavaju stavove Vlade SAD
