Izvor: RuskaRec.ru, 29.Avg.2017, 13:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Da li Rusija nikada nije bila prijatelj Srbiji i Crnoj Gori?
Željko Pantelić y svojoj kolumni za Vijesti polazi od teze da je Rusija Srbiju uvek koristila „kao monetu za potkusurivanje u svojim nadmudrivanjima sa Zapadom“ i pokušava da poentira sa stavom da je „Rusija bila jednako veliki, ako ne i još veći, protivnik ujedinjenja Srbije i Crne Gore od Austrougarske, Osmanskog carstva ili Velike Britanije“. Nijedan konkretan istorijski izvor, dokument, nikakvu arhivsku građu, uopšte pisani trag Pantelić nije naveo da bi potkrepio napisanu tezu >> Pročitaj celu vest na sajtu RuskaRec.ru << ruskog protivljenja ujedinjenju Srbije i Crne Gore. On čak ide i korak dalje, pa tvrdi da „Carska Rusija nije htela ni da čuje o mogućoj nezavisnosti Srbije“.
Rusko-tursko prijateljstvo početkom 19. veka?
Željko Pantelić se u progresivnom ređanju apsurda tu ne zaustavlja. Tako opisuje navodni tajni susret prote Mateje Nenadovića i ruskog ministra inostranih poslova Adama Čatorijskog, gde je srpskom izaslaniku saopšteno: „Srbija je mnogo daleko od Rusije, a Turci su nam prijatelji“. Turci prijatelji Carske Rusije? Od 16. veka zaključno sa Prvim svetskim ratom Rusija i Turska su vodile ukupno 12 ratova, uključujući i onaj od 1806. do 1812. Da nije bilo Napoleonovog pohoda na Rusiju, ovaj rat bi još potrajao i imao potpuno drugačiji ishod.
Godišnjica razbijanja Turaka na Batinu: Bitka za Dunav
Buna protiv dahija iz 1804. (odmetnici su tri godine ranije ubili beogradskog vezira Hadži-Mustafa Pašu), u ustanak protiv vlasti sultana prerasta tek sredinom 1805. godine, neposredno uoči Rusko-turskog rata. Ruska vojska zajedno sa Karađorđevim ustanicima preduzima zajedničke akcije od 1807. godine. Nakon katastrofe na Čegru 1809. veliku tursku ofanzivu na Srbiju zaustavljaju ruske trupe i ruska pomoć u oružju koje dobijaju ustanici. Čudno je zaista istorija evidentirala to rusko-tursko prijateljstvo početkom 19. veka.
Rusija sprečavala ujedinjenje Srbije i Crne Gore?
Svoju seriju apsurda Pantelić nastavlja da niže jednakim žarom i u 20.veku. Izneseno ne potkrepljuje nikakvim izvorom, čak ni onim upitne kredibilnosti. Tako tvrdi da je Austrougarsku aneksiju Bosne i Hercegocine inicirala i predložila Rusija, koja je istovremeno nastavila da bude glavni protivnik ujedinjenja Srbije i Crne Gore. Ni Turska, ni Austrougarska, ni Engleska, nego Rusija! Pantelić pokušava da poentira tezom da: „Nije nimalo slučajno što je došlo do ujedinjenja Srbije i Crne Gore kada je nestala carska Rusija.“ Nestanak Austrougarske i Otomanske Imperije kao faktor objedinjavanja južnoslovenskih naroda dotični potputno igoniriše.
Zajedničku državu Srbije i Crne Gore razbila Rusija?
U opservaciji 21. veka Pantelić se dotiče crnogorskog referenduma iz 2006, navodeći da „Doprinos EU nije kako se veruje, bio presudan za obnovu samostalnosti Crne Gore. Ključnu ulogu je odigrala Rusija, odnosno bez zelenog svetla iz Moskve, Crna Gora ne bi napustila državnu zajednicu sa Srbijom.“ Ruske investicije su zaista uoči referenduma počele da masovno stižu u Crnu Goru, a Milo Đukanović u tom periodu jeste gajio dobre odnose sa nekim uticajnim političarima i oligarsima u Moskvi. Moguće je i da je jedan deo ruskog establišmenta zaista podržao Đukanovićeve planove o secesiji Crne Gore, ali da li je moguće da Pantelić u toj meri potcenjuje dužinu pamćenje i sposobnost rasuđivanje vlastitih čitalaca. Dovoljno je samo prisetiti ce da su Miroslav Lajčak i František Lipka, koji su nadgledali sprovođenje referendumskog procesa i potom ga formalno verifikovali, odbivši nekoliko hiljada prigovora iz suprotnog tabora, oficijelno predstavljali EU?
Antiruska propaganda prerušena u „naučne teze”
Besmislica o tome da je Rusija bila ključni igrač u razbijanju zajedničke države ravna je onoj o prijateljstvu Rusije i Turske u vreme Prvog srpskog ustanka. Novinski papir izgleda može svašta da istrpi, posebno izgleda onaj papir na kome se štampaju Vijesti i na kome piše Željko Pantelić. Stoga biće interesantno šta bi u sledećoj analizi neprijateljskog ruskog odnosa prema Srbiji Vijesti i Pantelić mogli da „otkriju“: možda da nas je NATO 1999. bombardovao avionima MIG, Suhoj i Tupoljev, besplatno ustupljenim od strane Rusije; da osiromašeni uranijum bačen 1999. vodi poreklo iz ruskog NZHK; da su plan u Rambujeu napisali Rusi i da je Rusija bila ključni faktor koji je pomogao nezavisnost Kosova; da je Ante Gotovina uoči „Oluje“ planove o osvajanju Krajine razrađivao sa zamenikom šefa FSB-a, a da je Džordž Tenet iz CIA bio samo posmatrač susreta u Šepurinama kod Zadra; da je NATO aneksiju Crne Gore predložila Rusija i da u tome uloga SAD-a nije bila ključna, da su uoči usvajanja rezolucije u Senatu SAD ruski zvaničnici lično molili Džona Mekejna da po svaku cenu slomi otpor senatora Renda Pola i Majkla Lija.
Rusija skupo naplatila podršku Crnoj Gori?
Željko Pantelić u svojoj kolumni takođe implicira da se Rusija za razliku od Srbije, prema Crnoj Gori odnosila sa puno više obzira, kao iskreni prijatelj i pokrovitelj. Njegov stav međutim ne deli crnogorski istoričar Boban Batrićević, funkcioner prozapadne opozicine partije URA. Takođe U Vijestima, Batrićević je pre par meseci ustvrdio: „Skupa je bila ta ruska pomoć, a to su na svojoj koži najbolje osjetili Petrovići u 19. i 20. vijeku“. Uprkos akademskom obrazovanju iz oblasti istorijskih nauka, Batrićević svoju paušalnu ocenu ne potkrepljuje nijednim konkretnim primerom, gde je to i kada Rusija skupo naplatila svoju podršku Crnoj Gori.
Pošto Vijesti i Batrićević još nisu obračunali visinu skupo plaćenog ruskog prijateljstva, pokušaću da im olakšam i njihovo istorijsko računovodstvo, evidentiranjem onoga što je Rusija kroz tri veka ispostavila Crnoj Gori. Preostaje im samo da obračunaju kamatu.
Kao rezultat uspešno obavljene misije pukovnika Mihila I. Miloradoviča iz 1711. (pradede Mihaila A. Miloradoviča, čuvenog generala i heroja Otadžbinskog rata 1812.), već sledeće godine usledila je poseta vladike Danila Petrovića Rusiji. U Petrogradu crnogorskog vladiku prima lično car Petar Veliki. Vladika Danilo u Crnu Goru nosi jednokratnu pomoć u zlatu, a Rusko Carstvo crnogorskom vladikatu propisuje redovne godišnje subvencije.
Ruske subvencije vremenom su rasle, pa u Njegoševo doba, crnogorska vojska prvi put dolazi u posed topova, a postavljaju se i temelji kulturno prosvetnog razvoja društva. Otvorena je tako prva državna osnovna škola, štamparija i biblioteke. Ruski car Nikolaj Prvi odobrio je vanredna sredstva za geološka istraživanja ondašnje crnogorske teritorije, a na Cetinje šalje inženjera Jegora P. Kovaljevskog. Prilikom ispitivanja otkrivena je ruda pirit, u budućim ratovima sa Turcima koristila je za izradu baruta. Radionica za preradu ove rude otvorena je na Rijeci Crnojevića i smatra se prvom crnogorskom fabrikom ratnog materijala.
Tokom oslobodilačkih ratova 1875-78. godine, iz Rusije u Crnu Goru nisu stigle samo stotine hiljada zlatnih rubalja za kupovinu hrane, medicinskog i ratnog materijala, već i stručna pomoć. Na Cetinju je otvorena bolnica, u kojoj su radili gotovo isključivo ruski lekari predvođeni čuvenim hirurgom Nikolajem V. Sklifosovskim. Danas je jedna od najboljih klinika u Rusiji za kardio-vaskularne bolesti deo „Naučno istraživačkog insituta Nikolaj Sklifosovski“.
Reformisala vojsku i subvencionisala pola budžeta
Veliki napredak nauke i tehnike, krajem 19. veka u prvi plan je postavio problem zaostarelosti naoružanja crnogorske vojske. Lična hrabrost njenih boraca nije više bila u stanju da kompenzuje taj nedostatak, a celokupan tadašnji crnogorski arsenal funkcionalnu vrednost imao je samo kao trofejno naoružanje. Uz logističku, stručnu i finansijsku potporu carske Rusije 1879. godine počinje sveobuhvatno naoružavanje crnogorske vojske. Odobrenim kreditom, sa rokom otplate od 20 godina, kupljeno je 20.000 savremenih austro-ugarskih pušaka i više miliona komada raznog streljiva. Dve trećine ovog kredita, Ruska Imperija otpisala je 10 godina kasnije. U međuvremenu u formi bespovratne ruske pomoći dobijena su sredstva, kojima je Crna Gora nabavila savremenu nemačku artiljeriju. Konačno 1894. godine iz Rusije stiže pomoć od 60.000 pušaka (tzv. moskovke) i 25 miliona metaka.
Proglašenje Crne Gore za kraljevinu. Cetinje 1910. Izvor: arhivska fotografija
Osnovu budžeta Knjaževine Crne Gore predstavljale su ruske subvencije, koje od 1902. godine premašuju njegovu polovinu. Dve godine ranije ponovo je otpisan celokupan dotadašnji crnogorski dug Rusiji, a istovremeno je odobren i povoljan zajam u visini od 750.000 rubalja kojim je Crna Gora likvidirala sve finansijske obaveze prema austrougarskim zelenaškim bankama. Mimo redovnih subvencija državnom budžetu, novcem carske Rusije građene su škole, crkve, bolnice, a crnogorske interese u inostranstvu besplatno su zastupala ruska diplomatsko-konzularna predstavništva.
Postavlja se pitanje na koji je to istorijski momenat Batrićević mislio, kada je rekao „skupo plaćena“ ruska pomoć? Možda na nekoliko hiljada crnogorskih dobrovoljaca u Rusko-japanskom ratu, ili kada Sveti Petar Cetinjski galantno odbija ponudu francuskog maršala Marmona o savezništvu (koja je uključivala francuske garancije da Turska neće udarati na Crnu Goru) sledećim rečima: „Ne dirajte, svetinju i gordu slavu najvećeg naroda čiji sam i ja vjerni sin“. Da li je Sveti Petar Cetinjski početkom 19. veka pogrešio?
Sveti Petar Cetinjski. Izvor: wikipedia.org
Igor Damjanović je crnogorski novinar, koordinator pokreta „Ne u rat, ne u NATO“.
Saznajte više:
Hoće li ozbiljne uzvratne mere Rusije uništiti crnogorsku ekonomiju?
Letuje li u Crnoj Gori više ili manje ruskih turista?
Kako će Rusija reagovati na članstvo Crne Gore u NATO-u?
Rusija nije "treća strana" na Balkanu
4 istaknuta Srbina koja su stradala služeći Rusiji
