Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 28.Maj.2021, 20:26
DOPISNICA IZ BANATA - Ljubomir Živkov: Lampov
Adresati “Dopisnice” su hteli ne hteli savladali sve delove zaprežnih kola, ili su se podsetili svega što pripada opremi za konje, podsetio sam primaoce na čatlove i pomotnjice bez kojih ne možeš da uvezeš žito, slamu, toluzinu, fašine, zna se šta je srčanica na zaprežnim kolima (zaprežnim! kao da je bilo drugih!), šta su šaraglje, šta les, šta levča, kojom je Trampa hteo da potkači Jocu Maksimovog, u ovolikoj prepisci, koja jeste umnogome jednosmerna, nabrojao sam svaki >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << bogovetni sadžak i svaku saćuricu u selu, kad, odem pre nekoliko dana u Vršac, provezem se zapravo kroz Vršac, ceo dan je padala kiša, ali baš dok sam prolazio kroz varoš promolilo je sunce svoje uvek lepo lice, eno ga Vladikin dvor, ispred kojeg se moj otac sa jednim drugom kome ne znam ime slikao, možda nekoliko meseci pre nego što će se Treći rajh okomiti i na nas, imam i sad tu sliku: dvojica đaka, u mantilima i sa kapama koje je crkveno-muzička škola dala pitomcima.
Za slikanje je bio nužan sunčan dan, i onaj ko te je slikao samo što nije nosio i kompas, da te okrene prema svetlu pod savršenim uglom, fotografskim azimutom, možda zato sve stare slike izgledaju kao da su iz doba koje je bilo spokojno i vedro: i sad je sunce, pa Dvor, koji je u mojoj uspomeni samo pozadina, vidim bezmalo onako kako ga je vidio neimenovani sliker, koga je možda škola angažovala da slika đake, udaljene toliko od roditeljskog doma.
Iz Vršca odem u Guduricu. Gudurica. Mi ne obilujemo gudurama, selo je na priličnoj nadrečnoj visini, ali ne zove se Guduretina, ni Gudura, nego – Gudurica, e, u jednoj guduričkoj avliji, u domaćinstvu koje je savremeno pa su dojučerašnje taljige, dugačka kola, uzdice i druge stvari samo ukrasi, vintage takoreći, ugledam nešto što nisam video bog zna koliko decenija, jednostavna drvena stvar mi se smesta sama predstavila: lampov! Na kolima imaš jarmac, za njega su zakačeni drčanici, sa štitnicima na oba kraja, nalik na dva krupna, grubo oljuštena krompira, di vežeš štranjke i kažeš konjima “dura!”, ali ako treba da drljaš, špartaš, zagrćeš kukuruz, treba ti nešto za šta ćeš da vežeš štranjke to jest konje, e, to je lampov, kao uvećana, debela obranica koja se sa jedne strane može pripojiti alatki predviđenoj da bude vučena, a napred ima dva drčanika, lampov je sad bi se reklo drveni džek za paoršag, gde si, tajanstvena reči, stajala sve ove godine, i kako si se ukazala pre nego što sam se stigao upitati: “Šta je, ovo, majku mu?!”?
Otišao sam u Guduricu drugim poslom, a ispalo je da sam putovao po tu reč.
Kao što sam se iz Zrenjanina, sa svadbe u “Vojvodini” oko ponoći odvezao u Farkaždin, da moju ćerku koja je imala pet ili šest godina predam babi i dedi, a ja ću se možda vratiti, možda neću, pozdravio sam se za svaki slučaj sa svim rodovima i sa mladoženjinima, ali sam se vratio u hotel, veselje je trajalo možda do četiri ujutro, pa sam se istim putem vraćao, ne više po mesečini nego pravo ka rumenom istoku; atar je ravan kao ogledalo, s druge strane pruge je slatina, posuta u daljini ovcama, kao nebo zvezdama, ali na jednom mestu imamo takoreći reljef, blagu kosinu koja se izdiže preda mnom. Na daljem kraju te nevodoravne njive su trnjine i mlad bagremar, tu, na tek pokošenoj detelini, ugledam srnu.
Nikad srni nisam bio tako blizu, i teško da je mogla biti izložena na nečemu lepšem od deteline, ugledala je auto, nekoliko trenutaka je nepomična, možda se plaši, mada mi izgleda kao da pozira: “Zapamti me, nisam ti ja voz koji je sto puta prošao pored tebe!”: Vratio sam se u svatove da bih zajtra video srnu čija će slika putovati sa mnom više od trideset godina.
I koliko dugo sad treba čovek da živi, koliko često da u svitanje prolazi perleskim drumom, da bi se taj prizor ponovio? Na ruku mi idu samo sezone kad je tu detelina, ili repa, možda žito koje još nije vlatalo… Da nisam tih nekoliko sekundi bio nasamo sa srnom ne bih možda ni primetio da atar nije potpuno ravan, sad to mesto svaki put osmotrim, sve se nadajući da ću ugledati barem zeca ili fazana.
Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 11.50.
Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.
Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...
