Izvor: Deutsche Welle, 13.Nov.2015, 09:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Cipele na poklon
Da li biste kupili cipele kada bi ta kupovina omogućila da i jedan dečak u Avganistanu dobije na poklon par cipela? To je projekat – više humanitarni nego tržišni – kojim se bavi Obad Rahimi i njegove kolege u Pasauu.
Obad Rahimi je u septembru 2012. krenuo u Avganistan iz sasvim drugog, radosnog razloga: zbog svadbe njegovog rođaka. Kada je došao u zemlju u kojoj je rođen, ali iz koje je njegova porodica odavno otišla u Nemačku, još je sijalo sunce. Temperatura je >> Pročitaj celu vest na sajtu Deutsche Welle << bila preko 20 stepeni i deca su svuda trčala u sandalama po prašnjavim ulicama.
Svadba je u Avganistanu uvek je prava porodična proslava koja može da traje danima. Tako je i Obad u Avganistanu proveo deset dana, ali za to vreme već je stigla zima. Noću je već bilo hladno, a ujutru mraz. Ali dečaci i devojčice na ulicama još uvek su trčali samo u sandalama. To su bile jedine cipele koje su imali – ako su uopšte neke i imali.
„Srce mi se cepa kad vidim neko dete koje nema ništa ili gotovo ništa na nogama i kad vidim kako se bori protiv hladnoće“, priča Rahimi. Vratio se u Pasau gde je tada još studirao ekonomiju, ali mu taj prizor nije dao mira. Pronašao je izveštaj Ujedinjenih nacija u kome se navode odgovori izbeglice na pitanje šta im trenutno najviše treba. Mnogi su rekli upravo – cipele.
„Kupi jedne – pokloni jedne“
Tako se rodila ideja za internet-trgovinu Shoemates – u prevodu bi to bilo „drugari po cipelama“. Za svaki par cipela koji neko kupi, jedan mališan u Avganistanu dobije par cipela.
Prvo glava, sad i peta
Možda će neko da pomisli da je to prilično podmukao način da se zaradi novac: pa ko ne bi kupio cipele da bi pomogao bosonogom dečaku iz Avganistana? Ali 28-godišnji Rahimi se samo smeje kada mu kažemo da sad zarađuje pravo bogatstvo. Na portalu rade četiri saradnice, ali i one to zapravo rade praktično iz hobija: „Sve one imaju i druge izvore zarade. Mi nismo nikakvi 'veliki igrači', pa da se naša stranica pojavi sasvim na vrhu kad u pretraživaču unesete reč 'cipele'“, kaže Rahimi.
Projekat Shoemates već je drugi takav u kojem on učestvuje. Još 2012. je, naime, zajedno s kolegama sa fakulteta, pokrenuo projekat Headmates čiji poslovni model je malo složeniji, ali je takođe koncipiran kao pomoć. Headmates prodaje vunene kape i to samo od alpaka vune iz veoma siromašnog područja u Peruu. Vuna stiže u Nemačku gde je štrikaju penzionerke, Rahimi ih zove „naše bakice“. „One se bave nečim što ih raduje, a tako ostvaruju i socijalne kontakte. Redovno se sastajemo s njima.“
Obad Rahimi: Pokloniti cipele veoma je važno, ali stvoriti pet novih radnih mesta u Avganistanu još je važnije
Finansiranje je takođe prilično neuobičajeno: „bakice“ same kažu koliko žele za svoje štrikanje, a proizvodi se plasiraju i preko radionica za invalidne osobe u Platlingu pored Regensburga, kao i u Pasauu. Samo, vunene kape možda i idu preko zime, ali šta da se radi preko leta? Zato se nastavilo sa projektom cipela za Avganistan.
Kakve cipele?
U međuvremenu ih je i univerzitet iz Pasaua nagradio za njihov poslovno-dobrotvorni koncept, ali pre svega toga, trebalo je doneti mnogo odluka kako bi cipele počele da stižu do dece u Avganistanu. Najpre – kakve cipele prodavati? „Cipele su proizvod koji je moguće proizvoditi prilično jeftino, ali to je istovremeno i proizvod koji se gotovo nikada ne kupuje kao poklon. Svako uvek sam sebi kupuje obuću“, objašnjava Rahimi ekonomske zakone.
Baš zato što su cipele tako ličan predmet i kupci imaju ličan odnos prema brendovima cipela i spremni su da plate gotovo fantastične cene, kud i kamo veće od proizvodnih. Zato su se Rahimi i njegove kolege odlučili za nešto sasvim jednostavno: za lanene espadrile. Doduše, problem je bio i obim posla, jer „ozbiljnoj“ fabrici cipela potrebno je samo par sati da proizvede količinu koju su oni u mogućnosti da prodaju – i plate. Tu im je pomogla i Privredna komora koja im je pronašla partnera u Kini i koji, prema mišljenju nemačkih stručnjaka, ispunjava ekološke i tehničke norme za ovdašnje tržište.
Ali izazova ima i na drugom kraju, kod cipela za decu u Avganistanu. Pokazalo se da je najbolji način poslovanja u toj zemlji – „preko veze. Rahimi srećom ima razgranatu mrežu porodičnih veza u toj zemlji. Tako je preko ujaka kontaktirao humanitarnu organizaciju koja će da deli cipele – organizaciju koj Rahimijev ujak poznaje i kojoj veruje, baš kao i fabriku cipela u Avganistanu u kojoj bi one u budućnosti trebalo da se proizvode.
Uskoro i iz Avganistana
Ako tata zarađuje, mališan neće biti bos
To je na neki način i razvojna pomoć za Avganistan, pa takvu saradnju podržavaju i nemačke privredne institucije. Rahimiju su porasle ambicije kada je reč o privrednoj saradnji sa svojom bivšom otadžbinom. Fabrika koja će proizvoditi dečije cipele, proizvodi i kvalitetne kožne cipele za domaće i tržište susednih zemalja. On sada želi da pokuša da avganistanske cipele plasira i na nemačko tržište. Naravno da je za sada reč o gotovo simboličnim količinama: trenutno pregovara o sto pari i tri vrste muških cipela od teleće kože.
Ali i to je neka pomoć, smatra Rahimi: „Pokloniti cipele veoma je važno, ali stvoriti pet novih radnih mesta u Avganistanu još je važnije. Najveća pomoć jeste pomoći ljudima u onome što oni znaju, da steknu samopouzdanje i poverenje u sebe i da konačno opet sebe dožive kao nekog ko je u stanju da stvori nešto što drugi cene.“
