Izvor: Politika, 09.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Četvoroboj u Senatu
Suočavanje ratnog komandanta s trojicom kandidata za vrhovnog komandanta SAD
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, 9. aprila – Međusobno su se ophodili ljubazno, bez podignutog tona, prilagođavajući izraze i gestove patriotskim obavezama i karijernim potrebama, dok su istovremeno ispoljavali visok nivo uzajamnog neslaganja o pitanjima rata i mira. U takvoj atmosferi protekao je jučerašnji, vrlo neobični, strateški četvoroboj u komitetima >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << za oružane snage i spoljnu politiku američkog Senata.
Došlo je, naime, u tim prilikama do direktnog suočavanja operativnog komandanta na iračkom frontu generala Dejvida Petreusa (55) i kandidata za njegovog novog šefa, troje pretendenata za funkciju vrhovnog komandanta SAD – demokrata Baraka Obame (46) i Hilari Klinton (60) i republikanca Džona Mekejna (71). Osporavao je, praktično, svako svakog, nepokolebljivo se držeći „svako svoje linije”, povećavši tako razdore u nacionalnom biću u kome, većina, iščekuje da od lidera dobije jasan plan za „izvlačenje Amerike” iz najvećeg rata današnjice, povedenog s pogrešnim pretpostavkama administracije Džordža Buša.
Petreus je zastupao kurs Bele kuće – da se u Iraku situacija popravlja, ali da je još mnogo izazova, tako da u planiranom postepenom povlačenju treba napraviti „pauzu”. Mekejn je tražio veću efikasnost, zamerajući demokratama da predlozima za ubrzano povlačenje deluju „defetistički”. Klintonova je ocenila da je „neodgovorno” nastavljati dosadašnji neuspešni kurs. Obama je izneo sličnu tezu, uz napomenu da on jedini među njima nije glasao za ulazak u irački rat i da treba redefinisati „pobedu”, tako da se olakša odlazak s tog poprišta, i da Amerika treba da stupi u dijalog s Iranom, kome zamera za mešanje u unutrašnje stvari Iraka, a čiji se lideri jedan prema drugom ophode kao da su dobri susedi"
Izostali su, međutim, projekti koji bi razbistrili „mutljag” u Iraku, kao i šta se sve tamo može očekivati od vašingtonskih vrhova. Prevladalo je – merkanje. I unutar tog raštimovanog kvarteta, i unutar polarizovane javnosti.
Dragocena za sve bila je, međutim, okolnost da su predsednički pretendenti izneli svoje različite pozicije u neposrednom dijalogu s komandantom na ratištu, koje će izbornog pobednika sačekati kao najneugodnija mogućna „štafeta” Bele kuće. Omogućen je, televizijskim prenosom, uvid građanima u raznolikost strateških ponuda i tumačenja činjenica, koje će, uz svu relativizaciju, doprineti opredeljivanju na novembarskim biralištima.
Delikatnosti rasprave doprinele su i verzije da bi Petreus mogao da se ispostavi kao glavni „lovac na greške” buduće vlasti, pa da se pojavi kao „izgledni pretendent” za njenu smenu na sledećim izborima – 2012. General poriče, u skladu s pravilima službe, bilo kakve političke a pogotovu predsedničke ambicije, ali"
U takvim okolnostima, pažnja posmatrača se usredsredila na ponašanje u delikatnom četvorouglu. Registrovano je, tako, da se ni sadašnji predsednički pretendenti ni general nisu upuštali u „vatriranje” kojim bi oni njega, ili on njih, jače „oprljili”.
Najzapaženija je, pri tom, bila scena – kontakta, pre sednice senatskog Komiteta za oružane snage, između Petreusa i Klintonove. On je – kako posebno ističe „Njujork tajms” – „odmah skočio da da je pozdravi” dok ga je ona „pozdravila kao starog prijatelja”. Razgovarali su, dodaje se, nekoliko minuta, pred buljukom fotoreportera i kamermana, pri čemu mu se ona „živahno obraćala, gledajući ga u oči” da bi ga na rastanku „lako potapšala po ramenu”.
Prizor je, valjda, trebalo da demonstrira kako oboje „umeju sa neistomišljenicima”. Ta veština, međutim, dosad im nije upisivana u karakteristike. Antiratni aktivisti zameraju Petreusu, kao i Mekejnu, da su „previše uz Bušova zastranjivanja”, dok je nizom isključivosti, kao i pregrštom netačnosti, Klintonova izgubila titulu „favorita”, zaostavši za stranačkim rivalom Obamom.
Amerikanci čeznu za bitnim promenama, pa i u ponašanju političara prema neistomišljeništvu. Ankete već dugo pokazuju, naime, da većina građana smatra da im se zemlja „kreće u pogrešnom smeru”, ali Buš ostaje „privržen svom kursu”.
Četvoroboj u senatskim komitetima je, uz svekolike asocijacije, ispoljio – nagoveštaj inovacije. Bar utoliko što je, uzdržavanjem od „vatriranja”, stavio na znanje da umesto nepopularne izvesnosti, prevladava neophodna neizvesnost, koja odgovornost za nacionalnu budućnost i budućnost rata u dobroj meri prenosi „odozgo nadole” – na birače.
M. Pantelić
[objavljeno: 10/04/2008]
