Izvor: Politika, 19.Mar.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Četiri rata u četiri godine
Irak kao rasadnik spoljne nestabilnosti i unutrašnjih košmara
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, 18. marta – Iračka drama bi se mogla opisati i kao odiseja između dva – veta.
Amerika je tu zemlju napala jednostranom odlukom, sluteći da bi takav njen poduhvat bio sprečen vetom u Savetu bezbednosti UN.
Sada, četiri godine kasnije, šef Bele kuće Džordž Buš preti da će staviti veto na zakon kojim bi mu kongresmeni skresali fondove za slanje pojačanja >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << na irački front.
Ovakvom ocenom, jedan ovdašnji posmatrač sugeriše da je najveći rat današnjice ušao u novu fazu. Posle raskola koji je izazvao u međunarodnoj zajednici – produbljuje i podele unutar SAD: dok predsednik šalje pojačanja na bojište, zakonodavci traže postepeno povlačenje trupa a većina anketiranih građana smatra da je strategija Vašingtona u iračkom ratu pogrešna i da nije ni trebalo da se kreće u taj vojni pohod.
Povodom četvorogodšnjice početka invazije na Irak, koja se u SAD navršava sutra uveče, u Vašingtonu je juče demonstriralo više od 10.000 ljudi tražeći okončanje tog rata, a analitičari i zvaničnici prave različite strateške bilanse i projekcije. Direktno ili posredno u tim stručnim nalazima se, gotovo jednodušno, ističu "kontraproduktivni rezultati".
Kao najveće odstupanje stvarnosti od vašingtonskih planova registruje se činjenica da je Irak postao rasadnik spoljne nestabilnosti i unutrašnjih košmara, suprotno tvrdnjama vrhova administracije da će od njega napraviti rasadnik stabilnosti demokratije na Bliskom istoku, pa i šire. Indirektno je to potvrdio i novi šef Pentagona, nekadašnji direktor CIA Robert Gejts kada je nedavno precizirao da su u Iraku, američke trupe suočene sa "četiri rata", što će reći – da je svaka godina vojevanja proizvela po jednu novu vrstu fronta na istom bojištu.
Ratni "kvartet", po njemu, izgleda ovako: prvo, na jugu se tuku šiiti protiv šiita za ovladavanje naftnim bogatstvom, drugo, rasplamsan je sukob između šiita (sada vladajućih) i sunita (koji su izgubili dugo držanu vlast), treće, sunitska pobuna protiv stranih trupa i, četvrto, delovanje Al Kaide koja podstiče i pobunu sunita i njihove sukobe protiv šiita.
Pojedini poznavaoci nalaze da iračkih "špiceva" ima više od obuhvaćenih u Gejtsovom "četvorouglu". Tako kao dodatak navode – širenje klasičnog kriminalnog nasilja, izvoz i uvoz terorizma, pa i težnju Kurda da na severu stvore sopstvenu državu. Uporedo, i zvaničnici i njihovi kritičari izražavaju strepnju da bi iz Iraka mogao da se izrodi širi, regionalni, sukob uz učešće vojski okolnih država i da Iraku preti raspad na tri dela, po verskim i etničkim linijama razgraničenja.
Pokazalo se, proizlazi iz brojnih ovdašnjih i stranih studija, i da jedina savremena supersila poseduje znatno veću razornu nego graditeljsku moć. Diktatorski režim Sadama Huseina, kao prethodno i talibanski u Kabulu, zbačeni su munjevito, ali se ispostavilo da je Irak upao u bar "četiri rata", a da je prevelika koncentrisanost Vašingtona na Irak "olakšala" zaoštravanje sukoba i u Avganistanu, gde ni posle šest godina traganja nije uhvaćen Osama bin Laden, iako ovde važi za glavnog neprijatelja SAD i inspiratora globalnog islamskog ekstremizma.
Pod naslovom "Ratne lekcije", današnji "Vašington post" u uvodniku ukazuje na niz pouka koje SAD treba da izvuku iz iračkog zapleta. Među njima je i zaključak da se dokazalo da ni za supersilu nije dobro kad deluje – bez pune podrške saveznika. Saradnja s drugima i uvažavanje nadležnosti UN su, sugeriše prestonični dnevnik, preporučljiviji, pa i efikasniji, od jednostranog delovanja koje bi moglo da bude samo "poslednje sredstvo".
Za protekle četiri godine se povodom Iraka sve promenilo, osim Bušovog insistiranja da Amerika može da pobedi u tom ratu, ističe se u prikazu agencije Asošiejtid pres. Pored već navedenog umnožavanja sukoba, u tom napisu, kao i više drugih analiza, naglašava se da je zbog rata u Iraku opao prestiž SAD u svetu kao i vašingtonskog rukovodstva među sunarodnicima, a što je bitno doprinelo porazu republikanaca na novembarskim parlamentarnim izborima koji su premoć u Kongresu prebacili u ruke Bušu opozicionima demokratama.
Utisak je da se administracija ovde postepeno prilagođava posledicama iračkog rata, čak i kad javno ne priznaje da su joj nanele štetu. I u spoljnoj i u unutrašnjoj politici nastoji da razvije, donedavno prilično izbegavan, dijalog s neistomišljenicima. Ta nastojanja deluju kao specifična tranzicija, koja i u slučaju supersile zahteva – poprilična odricanja od navika i zabluda.
M. Pantelić
[objavljeno: 19.03.2007.]
.jpg)
