Izvor: Politika, 05.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Cepanje Srbije, nipodaštavanje Rusije
Dokumenti do kojih je „Politika” došla pokazuju da je Hrvatska, uz Srbiju, u okviru slovenačke diplomatije određena kao moneta za potkusurivanje
Od našeg stalnog dopisnika
Tajni spisi slovenačke diplomatije (2). Na osnovu desetina dokumenata, analiza i beleški slovenačke diplomatije u koje je imala ekskluzivni uvid, „Politika” analizira odnos zvanične Ljubljane prema Srbiji i kosovskom pitanju u periodu od 1996. godine do danas. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Na kraju jučerašnjeg, prvog dela, opisano je kako je Slovenija 2003. godine preuzela „balkanski zadatak” po preporuci iz Brisela, kao i „zbog svojih nacionalnih ciljeva, ali i zbog daljeg lobiranja u međunarodnim organizacijama”.
Slovenija se tu našla na raskrsnici. Njeno „lobiranje” u međunarodnim organizacijama pretvoreno je u izvršavanje zadataka po narudžbi velikih zemalja (EU, odnosno Vašingtona), koji se često kose sa interesima slovenačkih menadžera i ekonomije kada su u pitanju zemlje zapadnog Balkana. Šizofrenost ovakve kontradiktorne uloge u kojoj je slovenačka diplomatija danas, najbolje se ogleda u dokumentu ministarstva kojim se traži da se Slovenija zauzme da balkanske države što pre dobiju „pretpristupni status” i to čak „bez pregovora”, pošto bi to „stanovnicima tih država pružilo nadu i motivaciju za narednu stabilizaciju i demokratizaciju njihovih institucija kao i njihovog svakodnevnog života”. Ovu preporuku slovenačkih diplomata Brisel očito ne uvažava niti poštuje, jer EU sve doslednije iskorišćava obećanje o pristupanju EU kao metod ucenjivanja država da povuku ili prihvate one poteze koje Unija zahteva.
Slovenija do Kalinjingrada
Dokumenti do kojih je „Politika” došla pokazuju da je Hrvatska, uz Srbiju, u okviru opisane diplomatije određena kao moneta za potkusurivanje. S jedne strane slovenačke diplomate u svojim analizama upozoravaju na negativne posledice „ako bi se Hrvatskoj omogućio brz pristup kohezivnim sredstvima (EU), ukoliko to ne bi bilo omogućeno drugim državama iz istog područja”, a s druge strane se manipuliše odlukom da li „Hrvatska mora da dobije poseban status u procesu pridruživanja Uniji” ili ne mora. Praktični razlozi navode da šef diplomatije Dimitrij Rupel dobije pozitivnu preporuku: „Slovenija bi se, prenosom šengenske granice na jug, otarasila dela troškova za nadzor svojih državnih međa. A ako Slovenija još nešto dobije zauzvrat za podršku ulasku Hrvatske u EU – onda se čini da ne može ništa da izgubi.”
Veličinu mogućeg „ćara” oko „scenarija za Hrvatsku” računa i druga analiza slovenačkog MSP, koja detektuje da su glavne mane Hrvatske „suviše spore strukturne reforme i loši izvozni rezultati”. Tu MSP Slovenije bira između tri opcije u pogledu podrške Hrvatskoj da brže uđe u Uniju. Prema prvoj, Slovenija podržava Hrvatsku „individualno” – u odnosu na to kako napreduje; prema drugoj, Slovenija odbija da podrži Hrvatsku ili joj daje uslovljenu podršku, „u paketu” sa ostalim državama zapadnog Balkana. Treća opcija je obeležena kao „najgore moguće opredeljenje” po „slovenačku spoljnu politiku”, a to je potpuno odricanje podrške, čime Rupel preti Zagrebu poslednjih mesec dana otkako Hrvatska ne pokazuje raspoloženje da odustane od ZERP (Zaštitne ekološko-ribolovne zone u Jadranu). Iako Rupel mora da zna da interne procene analitičara njegovog MSP pokazuju da bi slovenačko odricanje podrške Hrvatskoj u evroatlantskim integracijama bilo „najgore moguće opredeljenje”, a pride bi demonstriralo „potpuni nedostatak osećanja za slovenačke nacionalne interese”, jer u interesu Slovenije „nikako ne može biti izolovana Hrvatska”, njegovi poslednji potezi liče na potpuno ignorisanje saveta eksperata iz MSP Slovenije.
Slovenačke diplomate, analizirajući stavove Brisela i Vašingtona, kao najbolje preporučuju da Slovenija podrži Hrvatsku ali „individualno, u zavisnosti od postignutog napretka”, pri čemu „nije nužno da bi uspešno pridruživanje Hrvatske destabilizovalo druge države u regiji, već bi moglo da ih motiviše za ozbiljniji pristup reformama”.
Platforma MSP prema Hrvatskoj posle 2004. dopušta i „drugačiji način”, pa se u dokumentima pominju „blokade” pregovora EU sa Hrvatskom, doduše samo u slučaju ako se Hrvatska ogluši da ispuni „prihvaćene obaveze”, što se upravo dešava oko ZERP-a.
Od odbrane do rasturanja
Uvid u slovenačke diplomatske zabeleške pruža pogled i na mene američke politike na Balkanu, ali i šire. Dokumenti slovenačkog MSP s kraja 2007. i iz januara 2008. potvrđuju da je tokom svoje poslednje posete Sloveniji direktor za evroazijsko područje u američkom Savetu za nacionalnu bezbednost (NSC) Danijel Frid u razgovorima sa predsednikom Slovenije Danilom Turkom ali i sa drugim slovenačkim političarima veći deo vremena potrošio na problematiku Kosova. Nezavisnost Kosova je, prema Fridu, jedini pravi put za rešenje pitanja južne srpske pokrajine, dok je u Moskvi pronađen krivac za blokadu rešenja za izlazak iz krize.
Svega nekoliko godina ranije, politika Vašingtona je (posle napada 11. septembra 2001) bila sasvim drugačija i usmerena na poboljšanje odnosa sa Rusijom, dok je Kosovo bilo potpuno izvan interesovanja Bušove administracije. To otkriva sadržaj zabeleške slovenačke ambasade u Vašingtonu datiran na 31. maj 2002, (MZZE02009508) u kome je opisan sadržaj brifinga Stejt dipartmenta o evropskoj turneji predsednika Džordža Buša.
Brifing su vodili Frid i tadašnja pomoćnica državnog sekretara za evropske poslove A. Elizabet Džouns. Slovenačku stranu na brifingu predstavljao je ambasador Davorin Kračun. Frid je već na početku razgovora objasnio da SAD žele da „ojačaju saradnju sa Rusijom na području snabdevanja energijom” jer je Rusija najvažniji dobavljač nafte izvan OPEK-a. SAD su se tada zauzimale za „investicije u rusku naftnu industriju i uspostavljanje mreže naftovoda”. Diplomatske beleške iz drugih slovenačkih ambasada rasejanih po svetu pokazivale su da nije trend napadati ni optuživati Rusiju, već se svuda upinjalo da se pokažu dobri odnosi između Moskve i EU.
U depeši slovenačke ambasade iz Rima 7. juna 2002. procenjeno je da je reč o godini „u znaku Rusije”, a to je garnirano izveštajem o velikim američkim investicijama u Sibiru i strateškoj važnosti Rusije. „Činjenica je da je predsednik italijanske vlade Berluskoni bio jedan od prvih italijanskih političara koji je shvatio istorijsku važnost novog dijaloga između SAD i Rusije tokom prvog susreta Buša i Putina u Ljubljani”, piše u diplomatskoj zabelešci tadašnjeg ambasadora Slovenije u Rimu Vojka Volka. Volk danas „čami” u kancelariji u Prištini na novom radnom zadatku „ambasadora na gotovs” – u budućoj državi Kosovo.
Volkov rukopis u diplomatiji je danas potpuno drugačiji, isto kao i Fridov u odnosu na 2002, kada je isticao „veliku skladnost stavova” Buša i Putina u borbi protiv terorizma: „Oba predsednika se slažu da Srednja Azija nije prostor za međusobno rivalstvo. Osnovno načelo angažovanja u ta dva regiona jeste poštovanje suvereniteta država koje se nalaze u tom prostoru.”
Bušu su tada bile važne tekovine ljudskih prava i verskih sloboda, a u Savetu NATO–Rusija video je instituciju koja predstavlja „potencijal za uspostavljanje nedeljive Evrope”, jer je rad u tom organu, iako Rusija nema pravo veta, zasnovan na duhu dobre saradnje.
Taj duh je sve manje važan od 2002, pa američka administracija sve više zaoštrava odnos, ne samo prema Iraku, nego i prema Kosovu i drugim spornim pitanjima sa Rusijom, što se odražava i u akcentima izveštaja koje slovenački diplomatski izaslanici iz sveta šalju u Ljubljanu.
Jedan izveštaj s početka 2004. analizira egzodus Srba sa Kosova zbog napada kosovskih Albanaca i optužuje albansko rukovodstvo u pokrajini jer „nije sprečilo napade, iako se o onome što spremaju verovatno znalo”. Aktivnosti međunarodnih posrednika za Kosovo su u žiži poslednjih godina, uz sve odlučniju slovenačku podršku Ahtisarijevom planu kao „najboljem rešenju” za Kosovo. Slovenija sa Rupelom na čelu tu predanost Ahtisarijevom planu dan-danas ponavlja kao mantru, iako zna da Srbija ne prihvata takvo rešenje. Iz aktuelnijih dokumenata su iščezle kritičke opservacije analitičara MSP koje su bile česte do 1999. godine (u pogledu apetita velikih sila ili povreda tekovina međunarodnog prava), kada je Centar za analize slovenačkog MSP kuražno opominjao na nezakonitost sklapanja međunarodnih ugovora pod prisilom i na opasnost intervencija. Na kraju 2007. rečene hrabrosti i autonomije u diplomatskom zaključivanju više nema ni u tragovima, a beleška MSP Slovenije sa detaljima brifinga slovenačkih diplomata u Vašingtonu, koju je sastavila slovenačka ambasada u Vašingtonu, pruža dokaz o uputstvima koje je Bela kuća dala administraciji u Ljubljani uoči preuzimanja predsedavanja EU, a koja sadrži šta Slovenija „mora” ili „treba” da učini u pogledu što bržeg međunarodnog priznanja Kosova, ali i po pitanju drugih vrućih kriznih žarišta u svetu.
Sutra: Američki zadaci Sloveniji
--------------------------------------------------------------------------
Prema Zagrebu nikako s pozicija moći
Zanimljiva je i preporuka da „nije preporučljivo da se Slovenija u vezi otvorenih pitanja prema Hrvatskoj odnosi sa pozicije moći”, jer „tu (vlada u Ljubljani) najverovatnije neće imati podršku EU i NATO, koji u bilateralne sporove između dve države, kako pokazuju neke izjave, ne nameravaju da se mešaju”. MSP Slovenije nije sklon ni „paketnom” ulasku Hrvatske u EU, jer „za Sloveniju nije preporučljivo da Hrvatskoj postavlja prepreke i da vezuje (njen prijem u EU) uz loše pripremljene” zemlje, poput Srbije.
-------------------------------------------------------
Prodaja znanja
Da Ljubljana na „davanje svojih usluga” gleda tržišno otkriva preporuka da Slovenija posle pomeranja šengena treba što pre da počne s „prodajom” svog znanja na „području upravljanja državnim granicama i pograničnog privrednog prostora”.Slovenija zbog svog „geopolitičkog položaja poseduje bogata iskustva u upravljanju državnim granicama i upravljanju aktivnim prostorima u pograničnoj oblasti (pogranične privredne aktivnosti – kontrola transakcija, skladištenje, špediterstvo i opšte dekodiranje razlika između sistema – prevođenje, organizacija pravnih saveta i slično); ova znanja bi Slovenija mogla da prodaje i u odnosu na druge komšije EU, zajedno sa kalinjingradskom enklavom”, zaključuju analitičari u slovenačkom MSP. Kupce ovakvih usluga, saznajemo, Ljubljana vidi ne samo u Hrvatskoj, nego u prvom redu u Srbiji i ostalim državama jugoistočne Evrope koje nisu članice EU.
Svetlana Vasović-Mekina
[objavljeno: 06/02/2008.]
