Izvor: Politika, 22.Jul.2010, 23:04   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Čaušesku probudio duhove

Osećanje socijalne nesigurnost i nemoći kod ljudi u Rumuniji izazvao žal za „bivšim vremenima”

Od našeg dopisnika

Bukurešt, 22. jula – Vest da je dvadeset i nešto godina posle streljanja (25. decembra 1989) na zahtev rodbine izvršena ekshumacija posmrtnih ostataka „crvenog diktatora” Nikolaja Čaušeskua i njegove supruge Elene juče je obišla ceo svet. Mediji sa svih kontinenata dali su toj informaciji ogroman publicitet, što se može >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << oceniti i kao znak da je posle toliko vremena Čaušesku ostao snažan rumunski brend. Nešto nalik na savremenog Drakulu, poreklom takođe sa ovih prostora.

Međutim, ekshumacija Čaušeskuovih je ujedno otkopala i brojne enigme koje su do danas ostale nerazjašnjene u rumunskoj javnosti. Pre svega, zašto su vođe revolucije bili tako brzopleti, zašto je dopušten „zločin” bez opipljivijih razloga. Nije se to moglo drugačije rešiti. Neki su predlagali „formulu Musolini”, to jest da se ostavi da same mase „svrše stvar”, odnosno da linčuju omrznute diktatore.

Najviše oprečnih javnih polemika izazivala je činjenica da se nije znalo za mesto gde su sahranjeni supružnici Čaušesku. Po narodu je počela da kola priča da su oni još živi, da su se sklonili negde daleko. Vlasti su ćutale, krile tajnu da se ne bi stvarao kult martira, mesto nekog neželjenog hodočašća.

Tek nekoliko godina kasnije, znatiželjni novinari uspeli su da pronađu grobare na bukureštanskom građanskom groblju „Genča” i da od njih saznaju gde se nalaze grobnice bivšeg predsednika i njegove supruge. Bili su sahranjeni odvojeno, na rastojanju od nekih tridesetak metara. Istina, na krstačama bila su drugačija imena.

U međuvremenu, nakon što su odležala u zatvoru, Čaušeskuova deca, kćer Zoja i sin Valentin, tražila su zvanično da im se kaže gde su njihovi roditelji sahranjeni. Kucali su na razna vrata, ali lokalna i centralna državna birokratija bila je neumoljiva. Nije nigde bilo šta upisano, proknjiženo. Dokumenta ne postoje. Mora se preko suda. I tako počinje crni sudski maraton. Najzad sud naređuje Ministarstvu odbrane (vojnici su se „brinuli” o sahrani) da izda „papire”. Sudska preganjanja trajala su skoro sedam godina. Tek juče je došlo do ekshumacije. Stručne analize, DNK uzorci uzeti od posmrtnih ostataka treba da pokažu da li oni zaista pripadaju supružnicima Čaušesku.

Rumunski mediji juče su zabrujali kao retko kada. Utrkivali su se u senzacionalnim naslovima. „Žurnalul nacional” je preko čitave prve stranice napisao: „Čaušesku ustao iz groba”. Pronađeni su još uvek živi neposredni svedoci čije su izjave dopunile sliku decembarskih zbivanja 1989.

Posle streljanja u Trgovištu, tela Nikolaja i Elene prebačeni su tajno helikopterom u Bukurešt. U sumrak tog 25. decembra, vojnici su ih ostavili ispod tribina na stadionu armijskog fudbalskog kluba „Steaua”. Te noći pao je sneg i sve pokrio. Sutradan, kada su „zaduženi za sahranu” došli na lice mesta – tela nisu mogli da pronađu. Nastala je uzbuna. Ipak su nađena i prebačena u mrtvačnicu, gde su ostala nekoliko dana. Ophrvane mnoštvom gorućih problema, vođe revolucije bile su zaboravile na njih, kako tvrdi general Viktor Atanasije Stankulesku, čovek koji je organizovao hvatanje, suđenje i streljanje diktatora. Tek 30. decembra, ceremonija sahrane se obavlja u punoj tajnosti. U grobljanske spise unose se lažna imena, dvojice izmišljenih pukovnika.

Sada kada je sve „raspetljano”, ostaje da se sačekaju rezultati analize da li je zaista reč o posmrtnim ostacima bračnog para, a posle toga rodbina (sin Valentin, jedini živ od troje dece, i zet, profesor Mirča Opreanu) želi da počivše sahrani zajedno, „isto onako kako su živeli i umrli”, po svim hrišćanskim običajima. Iako je Nikolaje bio ateist.

I tu, navodno, stavljaju tačku. Neće biti postavljeno pitanje zaostavštine, niti zvaničnog okrivljavanja nekih za zločine. Ovo i pored toga što je profesor Opreanu, nad otvorenom rakom, juče rekao: „Otkopali smo nečovečnost i optužujem tu kliku koja se onda izdavala za emanaciju revolucionara.”

Međutim, u javnosti se razgorela velika rasprava. Neki žele da se „sudi” onima koji su tako „nedemokratski okončali život dvoje ljudskih bića”. Njima se odgovara da je diktator požnjeo ono što je posejao svojom nedemokratskom strahovladom i terorom. Navodno, njemu je odgovoreno istom merom.

U sadašnjoj situaciji u Rumuniji, koja se suočava sa dubokom socijalnom i ekonomskom krizom, kada se seku plate za 25 odsto, kada se PDV povećava za celih pet odsto, kada inflacija hara i živi se sve siromašnije, ljudi su počeli da žale za Čaušeskuom. Preko 40 odsto Rumuna veruje da se danas gore živi nego u njegovoj „socijalističkoj zlatnoj epohi”.

Govori se o postojanju nostalgije za „bivšim vremenima”. Tu se mišljenja sukobljavaju u zavisnosti od uzrasta. Jednu od dijagnoza dao je publicista Oktavijan Tudor koji tvrdi da se ne radi o nekoj nostalgiji, već o ljudskom pragmatizmu. Ljudi bi hteli da spoje samo dobre strane dvaju sistema čije su stvarnosti doživeli. U socijalizmu su imali sigurna radna mesta, besplatno školovanje dece i zdravstvenu negu, od države su dobijali stanove. Toga danas nema. Ima svakojakih sloboda, robe u izobilju, plate su visoke, mogu da idu na sve strane sveta. Ipak, nadvladava osećanje socijalne nesigurnost i nemoći. A to smeta. Zato je Čaušesku ponovo izazvao duhove.

O njemu se ovom prilikom neočekivano počelo govoriti ne kao o zločincu, već kao o čoveku koji je imao „brojne kvalitete, ali i ogromne defekte”. Bar tako sinoć reče na TV Realitatea poznati analitičar Emil Hurezeanu, čovek koji je nekada, iz Minhena, sa mikrofona američke radio-stanice Slobodna Evropa pozivao Rumune da zbace „ogavnog diktatora”.

Milan Petrović

objavljeno: 23.07.2010.

Nastavak na Politika...