Izvor: Politika, 08.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bukureštanska vrteška
Eventualni ulazak Ukrajine u NATO značio bi i kraj njenog postojanja kao jedinstvene države, najavio je predsednik Rusije Vladimir Putin tokom susreta sa američkim kolegom Džordžom Bušom 4. aprila, na samitu održanom u Bukureštu. Pomenuta Putinova najava nigde nije zabeležena kao zvaničan stav već je u medije procurila iz izvora bliskih učesnicima susreta dvojice lidera, preneo je ugledni moskovski dnevni list „Komersant".
Prema pomenutim izvorima, Rusija bi, u slučaju >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da se vladi u Kijevu konačno da zeleno svetlo za pridruživanje zapadnoj vojnoj alijansi, izvršila aneksiju Krima i istočne Ukrajine, tvrdi „Komersant". List podseća i da je Moskva sličan stav iznela i u slučaju Gruzije, koja bi ulaskom u NATO ostala bez Abhazije i Južne Osetije. Osnovu za podelu kavkaske republike Moskva nalazi u presedanu načinjenom jednostranim proglašenjem Kosova za nezavisnu republiku i priznavanjem ovakvog čina od strane SAD i dela zemalja članica EU. Ne treba ni sumnjati da bi eventualno cepanje Ukrajine bilo korak dalje i definitivan kraj Evrope kakvu danas poznajemo.
Ko štiti Ukrajinu
Odluka alijanse da sa dvema bivšim sovjetskim republikama potpiše takozvani Plan dejstava za dostizanje članstva u NATO je, dakle, odložena. Nezvanično, najodlučniji zagovornik ovakvog rešenja bila je Nemačka. Zvanično, poziv Ukrajini i Gruziji samo je pomeren za kraj godine. Obe interpretacije bukureštanskog događaja trebalo bi, međutim, posmatrati više kao uporna nastojanja Amerikanaca da koliko-toliko očuvaju poljuljani međunarodni ugled svog predsednika Džordža Buša, ali i da se Moskva odobrovolji za saradnju u borbi protiv avganistanskih talibana. Podsetimo, Amerikancima u ovom ratu ne ide baš najbolje. Česti masakri nad tamošnjim civilnim stanovništvom jasan su pokazatelj da takozvana koalicija nema dovoljno kapaciteta za uspešne vojne operacije i da bi joj ruska pomoć u tom smislu dobro došla.
Državni vrh u Kijevu ne krije razočarenje izostankom poziva u NATO. Istovremeno, ovde niko ne pominje činjenicu da je, prema istraživanjima javnog mnjenja, jedva 11 odsto Ukrajinaca spremno za članstvo u alijansi. Predsednik Viktor Juščenko je nedavno izjavio kako jedino ulazak u zapadni vojni savez zemlji garantuje „večiti suverenitet". Međutim, ova teza teško da može da bude prihvaćena. Naime, prema Budimpeštanskom dogovoru iz 1994. godine, suverenitet i teritorijalnu celovitost Ukrajine garantuju stalne članice Saveta bezbednosti UN: Rusija, SAD, Kina, Velika Britanija i Francuska. Ispada po tome da Juščenko više veruje u NATO nego u UN, što bi se moglo pokazati kao mač sa dve oštrice.
Kada je reč o Ukrajini, o nezadovoljstvu dešavanjima na samitu NATO-a govori još jedan događaj – prevremeni povratak u domovinu ambasadora koji su službovali u Rusiji i Nemačkoj. Naime, prema mišljenju nadležnih, pomenuta dvojica nisu učinila sve što je trebalo kako bi svojim domaćinima objasnili motive bivše sovjetske republike za pridruženje alijansi.
Vratimo se, međutim, najavama iz Moskve da neće blagonaklono gledati na prelazak Ukrajine i Gruzije u protivnički vojni tabor. Najgrlatiji je, kao po običaju, Vladimir Žirinovski koji smatra da Rusija mora žestoko da odgovori na svaki sličan pokušaj vojnog svrstavanja, pa čak i da pokrene pitanje valjanosti granica koje sada dele pomenute države i Rusiju. Lider Liberalnodemokratske partije Rusije, naravno, voli da daje bombastične izjave, ali valja imati na umu i da ih ne daje olako i bez barem prećutne saglasnosti pojedinaca iz državnog vrha.
Oklevanje partnera
U tom svetlu treba posmatrati i stav Aleksandra Geljeviča Dugina, uglednog ruskog političkog aktiviste i ideologa i osnivača „neoevroazijstva” – savremene ruske geopolitičke škole. Po Duginu, opasnost po Rusiju dolazi već i samim odlaganjem rešavanja sudbine Ukrajine i Gruzije u okvirima NATO-a. Naime, on smatra da je balans vojnih snaga između SAD i Rusije takav da je upravo sada trenutak da se učini nešto konkretno kako bi se na duže vreme neutralisala moć Vašingtona i guranje sveta u propast globalizma izgrađenog prema modelu američke demokratije i spoljne politike, tj. vladavine sile nad međunarodnim pravom.
Oklevanje evropskih partnera (ne samo Nemačke) da prime Ukrajinu u NATO i EU sasvim je razumljivo. Reč je o najvećoj evropskoj državi (posle Rusije), smeštenoj u samom srcu Starog kontinenta. Sa svojih skoro 50 miliona stanovnika i strateškom pozicijom, Ukrajina bi svakako zasluživala posebnu poziciju u okvirima bilo koje međunarodne organizacije. Njen glas bi morao da se sluša pažljivije od glasova drugih, takozvanih, novoevropljana.
A eventualni rascep ovakve države sigurno bi izazvao haos koji bi zahvatio i prostore van njenih granica, pre svega Poljsku, Nemačku, Rumuniju... dakle sadašnje članice NATO-a i EU. Nova dramatična dešavanja u Evropi išla bi naruku, isključivo, Vašingtonu. I nikome drugome.
Slobodan Samardžija
[objavljeno: 09/04/2008]
