Izvor: Politika, 18.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Budimir Lončar uveo Hrvatsku u SB UN
Na odluku o članstvu uticalo uporno lobiranje kod zemalja trećeg sveta koje se sećaju vremena SFR Jugoslavije
Od našeg stalnog dopisnika
Zagreb, 17. oktobra – Jučerašnje primanje Hrvatske za nestalnu članicu Saveta bezbednosti UN danas je glavna politička i uopšte društvena tema u zemlji. Oduševljenje je opšte, jer dolazi kao svojevrsni melem na duševne rane koje stvaraju brojne domaće afere koje se posebno rasplamsavaju uoči najavljenih parlamentarnih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << izbora i osećaja minornosti u međunarodnim okvirima koji posebno podstiču nezadovoljnici nedavnom haškom presudom "vukovarskoj trojci". Iako napori za prvi ulazak Hrvatske u tu uglednu i važnu svetsku instituciju (ona je predstavnik istočnoevropskih zemalja, što je do sada bila Slovačka) traju već duže vreme, kao da baš i nije bilo previše vere da će se u tome i uspeti, pa je tim opšta radost veća, što se otvoreno priznaje. "Izbor Hrvatske je iznimno priznanje našoj zemlji i njenoj spoljnoj politici koja vodi računa ne samo o našim uskim interesima, nego i o globalnim problemima. Takva nam je dosledna politika donela podršku velikog broja zemalja", rekao je predsednik RH Stjepan Mesić, a slično smatra i premijer Ivo Sanader: "Ovo je veliki uspeh svih nas, konačna afirmacija Hrvatske u svetu, put ka EU i NATO-u postaje lakši", napominje on.
Posle brojnih oduševljenih izjava i reakcija, u kojima nije nedostajalo i euforije, na današnjoj konferenciji za novinare Sanader je pokušao da "smiri loptu", pogotovo u odnosu na razna tumačenja da i ovaj događaj ima svoju predizbornu ulogu i težinu. "Nema licitacija o tome ko je zaslužan za ovo, ko je zaslužan za ono. Reći ću vrlo otvoreno, jasno i precizno: za ovo je zaslužno državno vođstvo. Hrvatska je ovo zaslužila pre svega odgovornom državnom politikom. Dakle, i predsednik republike, i vlada, i ja kao premijer, i Hrvatski sabor, i cela hrvatska diplomatija su za ovo zaslužni", rekao je Sanader.
Na ovom primeru – slažu se u prvim ocenama domaći analitičari – vidljivo je da upornim lobiranjem u svim vidovima i mala zemlja poput Hrvatske može biti prepoznata kao ona koja će pomoći u rešavanju globalnih problema. Hrvatskim lobistima u tom cilju pomoglo je i nešto o čemu se do sada u ovoj sredini, zbog poznatih razloga iz nedavne prošlosti, nerado govorilo (kao što se još ne govori i o tome da je Srbija pružila punu podršku Hrvatskoj za člana SB), a može se najkraće označiti kao "pozitivno jugoslovensko nasleđe".
To sada ne krije i ne negira ni sam premijer Sanader, koji u intervjuu sutrašnjem "Globusu" potvrđuje i objašnjava kako je u kontaktima s državnicima trećih zemalja, pogotovo onih arapskih, podsećao "na naše dobre veze iz vremena Jugoslavije, kada su hrvatske kompanije s velikim projektima radile u tim zemljama". "Oni su se sa simpatijama sećali tih vremena i sećaju se hrvatskih firmi. To nasledstvo koje nosimo iz bivše Jugoslavije, kad su hrvatske kompanije bile vrlo aktivne u tim zemljama, sigurno je pripomoglo", zaključuje Sanader.
Još jedan "adut" u tom lobističkom oslanjanju na "jugoslovensko nasleđe" imala je na raspolaganju Hrvatska: sve to oživljavanje "lepih uspomena" državnicima zemalja nesvrstanog i uopšte trećeg sveta uživo je predočavao sadašnji Mesićev savetnik i dugogodišnji jugoslovenski najistaknutiji diplomata Budimir Lončar, posebno poznat i cenjen iz tog perioda upravo u pomenutim zemljama. "Globus" o tome piše: "Igrali smo na vanevropske zemlje i dobro procenili da kod njih možemo lobirati za glasove. Duh nesvrstanih – uživo utelovljen u Budimiru Lončaru koji je 16. oktobra sedeo u Njujorku, baš kao i u vreme kada je bivša Jugoslavija dobivala svoje poslednje nestalno članstvo 1989. (što je uspela ukupno četiri puta) – doneo je glasove iz afričkih i azijskih zemalja, pa su Česi ostali zatečeni i povukli kandidaturu u želji da dostojanstveno dožive poraz."
Radoje Arsenić
--------------------------------------------------------------------------
Češka se precenila
Specijalno za "Politiku"
Prag, 17. oktobra – U Češkoj je malo ko, osim diplomata i onih koji se direktno bave spoljnom politikom zemlje, do pre neki dan uopšte i znao da se država kandidovala ponovo za nestalnog člana Saveta bezbednosti (SB) OUN. Pre svega zato jer je ova zemlja već to bila relativno skoro, to jest 1994–1995. kada je tome, naravno, pridavan mnogo veći značaj i publicitet.
Kao da je mnogo veći bio negativni efekat dva istupanja češkog predsednika Vaclava Klausa nego sve što je činila diplomatija koja je, mora se priznati, bila samouverena i precenjivala šanse svoje zemlje u odnosu na Hrvatsku, drugog pretendenta na tu istu stolicu u SB.
Klaus, koji kao da sve više uživa u svojim ekscentričnostima, obrušio se na tvrdnje o globalnom otopljavanju i akcije koje se vode protiv toga na Međunarodnoj konferenciji o ovoj, po mnogima najvećoj, opasnosti za budućnost planete i na samom zasedanju Generalne skupštine. To je Češkoj, kako se tvrdi, oduzelo glasove niza manjih, uglavnom, primorskih i ostrvskih zemalja.
Diplomatija se post festum iščuđavala zašto neke države, kojima Češka daje pomoć, nisu glasale za nju – kao da je ta pomoć zaista toliko značajna (ona je sigurno politički značajnija za Češku nego za te zemlje). Niz zemalja koje je Češka kritikovala zbog stanja ljudskih prava – nekad i netaktično, vodeći više računa o tome da se pokaže njena "principijelnost" nego da se pomogne toj zemlji i njenim demokratski orijentisanim snagama – glasalo je protiv češke kandidature. A Kina, stalni član SB, takođe je lobirala među svojim prijateljima u trećem svetu protiv nje. Na drugoj strani potcenjena je kao protivkandidat Hrvatska koja zahvaljujući i jugoslovenskoj tradiciji ima dosta dobro ime u trećem svetu i nije eksponirana previše nigde da bi joj to moglo škoditi.
M. Lazarević
[objavljeno: 18.10.2007.]
