Izvor: Blic, 13.Jan.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Brdo usred sveta
Brdo usred sveta
Drvengrad Mećavnik na Mokroj Gori zbunjuje posetioca. Taj san reditelja Emira Kusturice ostvaren na jednom usamljenom brdu koje je opet dovoljno blizu svetu, izaziva posebnu zapitanost - da li je nestvarniji kada se u njega uđe ili kad se iz njega izađe. Nestvaran kakav jeste, Mećavnik će postati još neobičniji jer uskoro dobija društvo. 'Na četiri kilometra odavde, gore uz brdo, na 1.300 metara nadmorske visine, gradi se novo selo za potrebe snimanja >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << novog filma', otkriva za 'Blic' Emir Kusturica.
'Radnja filma počinje scenom kada učiteljica i učenik poslednji put ulaze u školu koja se ukida. Inače, prazna sela i zatvorene škole su naša realnost. U koje god selo da uđeš u zapadnoj Srbiji, svako je prazno, svi su pobegli u Beograd', kaže Kusturica. 'Zato je u pravu ministar Ilić kada kaže: ‘Ja vam asfaltiram puteve do sela i svetinja da ne idete svi u grad, već da se vratite u ta mesta.’ Ovaj film na socijalnom planu prati upravo tu ideju, dok na individualnom pravi nešto drugo. Priča priču poput japanskih bajki koje funkcionišu po principu - idi, sinko, u grad i napravi prvu, drugu i treću stvar. A onda se tu napravi zaplet...' Gde će se snimati taj gradski deo filma i ko čini glumačku ekipu?
- Snimaćemo u Užicu i Bajinoj Bašti, a što se tiče glumaca, ne znam još ništa, to se tek pakuje. Za sada znam da snimanje počinje 20. februara, a onda se nastavlja krajem aprila i trajaće do početka oktobra. Pakujući svoje filmove u ovaj prostor, u ovu arhitekturu, baveći se sudbinama ovih junaka i pričanjem nekih drugih priča, kao da zaokružujete neku svoju priču. Koju?
- Ovaj grad je složen kao što je složen renesansni trg, samo, naravno, sa drugim materijalom i na drugačijem iskustvu. Lepota renesansnih trgova dovodi čoveka u stanje u kome mu izmiče gravitacija. Kada bi se trodimenzionalna slika tog trga puštala kroz kompjuter, ona bi bila deformisana zato što bi morala da koristi široke objektive, kako bi se imitiralo ljudsko oko. Pošto je moje oko uglavnom kinematografsko i pošto je kod mene ideja o filmu zapravo ideja o arhitekturi, onda su se ta dva iskustva poistovetila i tako je nastao ovaj grad. Međutim, sve što sam hteo da ostvarim i sve što me je vodilo jeste moja potreba za autonomijom. Ja u velikim gradovima nemam autonomiju. Urbane celine, veliki gradovi, odavno trpe građanski rat. Građanski rat se uveliko vodi po metropolama sveta i samo se s vremena na vreme pojavljuje u svom drastičnom obliku od Brinkstona do pariske periferije. U Beogradu koji navodno nije evropski grad, ratuje se non-stop. Dakle, ovde je reč o autonomiji, o izrazitoj potrebi za autonomijom, koja je ozbiljno ugrožena. Mislim da se moderni svet vraća na robovlasničku dimenziju, u kojoj korporacije bivaju faraoni, dok im ostatak sveta služi. Upravo zbog toga je potrebno potegnuti to pitanje individualne autonomije, jer ono podrazumeva one tri tačke antičkog ideala: uzvišeno, dobro i lepo. Ovo selo, ovakvo kakvo jeste, pokreće i to, i pitanje da li je ono fikcija ili stvarnost. Meni sve više vuče na fikciju.
Snimajući film o Maradoni, našli ste se u protestnom vozu u Latinskoj Americi zajedno sa njim i sa predsednicima država. Kako ste doživeli taj protest?
- Pošto je ovaj svet već propao, potrebno je početi sa njegovom obnovom i obnovom ideje jednakosti. Ona će po mom sudu doći iz dva pravca: iz zapadne Evrope koja će, grabeći za profitom, slabiti svoje nacionalne radničke resurse i oni će postajati sve radikalniji; naime, trčeći za profitom, korporacije će ići tamo gde je jeftinija proizvodnja, dok će konflikt domaćih i stranih radnika u kući biti sve veći. S druge strane (drugi pravac), koliko god se oni trudili da ga unište, osećanje potrebe za jednakošću je neuništivo. Ta ideja ima trenutne šanse u vrućoj latinoameričkoj krvi, ali, nažalost, nema istorijsku šansu. Kapitalizam je uspeo da iskoristi fantastične potencijale ljudskog ega, da ga dovede u potpuno kontrolisano stanje koje je dekoncentrisalo ljudsko biće. Doveo ga je na onu tačku gutanja pilula i ubacivanja u trans dvotaktnih motora, odnosno di-džej muzike, iza koga je ostao ogroman prostor podsvesti koji treba izraziti. To je jedna vešta manipulacija koja mora naći načina da se negde isprazni. Nije slučajno što je jedan nobelovac, Harold Pinter, onako bolestan, skoro pred smrt, izgovorio ono što je izgovorio i što je u osnovi bila reč savesti. Pred snimanje filma 'Život je čudo' rekli ste da je to vaš poslednji film, znači, ovo je vaš novi poslednji film?
- Još dva, tri i stvarno je gotovo. Željko Jovanović
