Izvor: Deutsche Welle, 25.Nov.2018, 11:09   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Bosanski ledeni mir

Propale su nade da će nove generacije osloboditi Bosnu aveti prošlosti. Opasno je to što je Evropa frustrirana stagnacijom ove zemlje te polako diže ruke, piše u autorskom tekstu za DW novinar Norbert Mapes-Nidik.

Ne baš svakog dana, ali svake godine u Bosni i Hercegovini ista slika: „Zemlja se raspada!“, svi zovu na uzbunu i dodaju: možda će opet biti rata. Povod su uvek iznova, pa tako i ovaj put, pretnje moćnika bosanskih Srba Milorada Dodika.

Jednom je >> Pročitaj celu vest na sajtu Deutsche Welle << to pretnja referendumom o nezavisnosti Republike Srpske, drugi put pretnja povlačenjem svih srpskih predstavnika iz centralne vlasti. Sada preti da će ubuduće ignorisati odluke većine tročlanog državnog predsedništva u koje je upravo izabran.

Dodik preti, ili na neki drugi način vrši pritisak, već dvadeset godina. Promenilo se nije nikad ništa. Ni na gore ali, i to je tajna ponavljajućih provokacija, niti na bolje.

Svaka od tri „nacije“ ove države strahuje od dominacije druga dva naroda. Rezultat je široka blokada institucija koja samo s vremena na vreme i pod jakim pritiscima popušta. I to je sigurno jemstvo za moć serijskih počinilaca kao što je Dodik.

U Bosni se jedni zaista plaše drugih i to ne bez razloga. Nakon rata svakog protiv svakog, odrasla je jedna cela generacija temeljnije razdvojena po nacionalnosti nego bilo koja generacija pre njih. No i danas strah, pre svega Srba ali i Hrvata, od dominacije drugih nije iracionalan.

Srbi slove za moralne gubitnike, ne samo u Bosni nego i kod važnih evropskih sila. Oni strahuju, čak i ako su premladi da bi bili okrivljeni za rat, od zapostavljanja i šikaniranja.

Ali novi rat se može isključiti – zemlja je za tako nešto previše depresivna. Pre nego što ih neko mobiliše će mladi Bošnjaci, Hrvati i Srbi spakovati kofere i zajednički sesti u autobuse koji će ih odvesti u Štutgart, Keln ili Beč.

Iz frustracije zbog sporog napretka među evropskim političarima kruže stari recepti što je voda na vodenicu onih koji uvek igraju na istu kartu. Jedan od tih recepata glasi: ne bi li bilo pametno razdvojiti ove narode kada je više nego očito da oni ne mogu jedni s drugima?

U mnogim zapadnim zemljama je s odobravanjem dočekan predlog predsednika Srbije i Kosova o razmeni teritorija. Zar ne bi bilo svima lakše da su Srbi i Kosovari svaki na svojoj strani umesto da konstantno vrebaju jedni na druge? Čist račun, duga ljubav: ova poslovica stiče sve više pobornika, i to pre svega u Bosni i Hercegovini.

Narodi u BiH su de fakto u najvećoj meri razdvojeni. Ono što zajednički odlučuju i čime upravljaju je manje od onog što veže članice Evropske unije. I zemlja je živi dokaz da „čist račun“ garantuje sve drugo samo ne „dugu ljubav“.

Zbog svoje, u ratu izborene „etničke čistoće“, srpski deo zemlje nije postao nimalo demokratskiji. Naprotiv: sve dok različite narodne grupe moraju da izlaze na kraj jedna s drugom, potrebne su institucije i demokratski postupci.

Sada, kada su Srbi u svom delu zemlje sami među svojima, Dodik može da vodi zemlju kao patrijarhalni otac bez ozbiljnije opozicije. To je vidljivo i po tome što se Dodik pojavljuje u raznim ustavotvornim ulogama: malo kao šef vlade, malo kao predsednik a sada kao srpski član Predsedništva. I čak ako se deca pobune, dovoljna je neka međuetnička provokacija i već su svi okupljeni pod skutima i zaštitom velikog oca nacije.

Etničke podele, i to pokazuje bosanski primer, ne donose ništa dobro. Naprotiv. I u susednoj Srbiji ili Hrvatskoj stvaranje nacionalne države nije donelo ni cvetanje demokratije niti je susedstvo učinilo mirnijim. U Beograd je na vlasti s Aleksandrom Vučićem ponovno vladar čvrste ruke koji ciljanim ubodima u smeru Kosova učvršćuje svoju vlast. U etnički manje-više homogenoj Hrvatskoj su nacionalizam i mržnja jači nego za vreme rata i usmereni su protiv, sada gotovo nevidljive, srpske manjine.

Evropska unija je građanima Bosne i Hercegovine kao uslov za svako dalje približavanje postavila nekoliko pretpostavki: da se međusobno bolje podnose, da izgrade jake institucije, da funkcionišu kao država. Do sada nije manjkalo pokušaja evropskih sila da disciplinuju autoritarnog Dodika. No oni su svi propali zbog mehanizama straha. Nada da će se dolazeća generacija rešiti ove aveti nije se ispunila.

Sve bi to trebalo shvatiti kao vapaj za novim rešenjima. Evropa bi, umesto što podržava neke nove etničke podele, trebalo u Bosni i Hercegovini da posegne za svojim uspešnim receptima rešavanja problema: lokalne sukobe postaviti u širi kontekst i time ih relativizovati, omogućiti raznolikost i jačati prava pojedinaca.

Unutar veće celine, kakva je bila Jugoslavija, narodi Bosne i Hercegovine su manje-više živeli bez trzavica. Jedna nova Evropa bi mogla opet pružiti takav okvir. Ali uslov za to je da Evropa veruje u sebe.

*Norbert Mapes-Nidik, 1953, nemački je novinar i autor više knjiga o Balkanu i jugoistočnoj Evropi. Sredinom devedesetih bio je savetnik specijalnog izaslanika UN za Jugoslaviju. Piše za brojne nemačke i austrijske listove. Tekst je deo naše vikend-serije Moja Evropa. Sve kolumne pročitajte ovde: Moja Evropa.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Nastavak na Deutsche Welle...