Izvor: Radio Slobodna Evropa, 25.Jan.2015, 18:35   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Borka Pavićević: Srbija da proglasi kraj rata

Borka Pavićević čiji “Centar za kulturnu dekontaminaciju” obeležava dve decenije od osnivanja, govori za RSE  šta je gotovo pet hiljada ljudi  pokušavalo da dekontaminira u Miloševićevoj Srbiji, a šta se dekontaminira danas.

Od 1. do 20. januara u Centru je bila postavljena izložba pod nazivom “Ž ivi, mrtvi i ostali”, sa spiskovima ljudi koji su u ovom antiratnom zdanju ostavili deo svog stvaralaštva. Borka Pavićević se seća najtežih trenutaka, kao >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Slobodna Evropa << i najznačajnijih projekata u paviljonu “Veljković” koji se kolokvijalno naziva “Kod Borke”.

Borka Pavićević: Vi pokušavate da otvorite kritički prostor za reč, za autorstvo, za pobunu, za slobodu.  Vrlo lako ćete  proveriti da je sve gore i gore, ako odete u bolnicu, ukoliko se vozite vozom, ukoliko uvažite stvarnost u kojoj se nalazite.

Borka Pavićević: Većina ljudi, koji su na zidovima, autori su koji su  se nekada zvali „izdajnicima“, to je tačno da su tako nazivani, samo šta su danas to radnici. Jesu li danas radnici  „izdajnici“? Dugo smo bili protiv nacionalizma, ali nismo uvažavali klasno pitanje koje proističe iz toga.

Danas je kontinuitet rata u smislu eksproprijacije odnosno privatizacije opštedruštvene imovine. Mi sada vidimo da je ta krinka „o drugome“ u stvari bio zadatak za „svoje“. Da se nešto proglasi za „svoje“. Ukoliko ste za vlast, onda možete biti homoseksualac, možete biti lezbejka, Jevrejin, Musliman, Mađar, možete biti i Rom, ali ukoliko ste protiv, e tu počinju problemi. Centar govori svim tim glasovima koji se ne daju manipulirati.

Borka Pavićević: Prvo ne znam da li je Milošević pao sa vlasti ili se nešto drugo „dogodilo“, ali u redu.... Posle 2000. godine je trebalo, i činilo nam se da je to bitno, da se rezimira šta se dogodilo do 1995. godine. Pa smo onda uradili izložbu  „Dosije Srbija“. Ta izložba je urađena u Berlinu, Beču i Beogradu. Ona je obuhvatala ostvarenja svih nezavisnih kulturnih institucija u Srbiji, koja su naravno bila i jugoslovenska, od Rexa do Otpora.

Posle toga smo napravili nešto što se zvalo „Moderna, pitanje srpskog nacionalnog identiteta“. Smatrali smo da je potrebno, na osnovu kritičkog stava koji smo imali , da  napravimo jedan model kulturne i javne politike za ovaj prostor.

To je bio ogroman projekt koji je obuhvatao istoriju književnosti, arhitekture, političkog sistema, muzike. Projekt, predlog kulturne politike (Branka Prpa i Ana Miljanić koja kao finale režira „Bordel ratnika“ po Ivanu Čoloviću u Muzeju 25.maj su , Latinka Perović,  Dubravka Stojanović, Olga Popović, Gojko Tešić, Irina Subotić, Jerko Denegri, Mirko Djordjević, Mihajlo Mihajlov, Rajko Danilović, arhitekta  Kovačević, Ljubinka Trgovčević...

Otvaranje je bilo na Avali, gde je čitan Manifest jugoslovenskih intelektualaca. Sergej Trifunović je govorio  Lament nad Beogradom. To je bio početak. Latinka Perović je imala predavanja u kafani "Zora", gde su osnovani prvi sindikati, a Branka Prpa je govorila o Jugoslaviji kao modernoj državi na brodu za Pančevo . Govorim o 2001. godini, kada smo smatrali da je u redu da predložimo kulturni model. I sa tim se ništa nije dogodilo. Ništa.

Zašto je sve ovo danas ovakvo kakvo jeste? Zato što se politički angažovana kultura ne dopada nikome. Zbog toga što je ona obavezujuća. Mora se za nešto „navijati“, mora se nekakav program sprovoditi. Ta depolitizacija je  je ono što je suodgovorno za sve ovo što imamo danas. Ministarstvo kulture treba i da izabere, da kaže za šta je i protiv čega je. Sinoć sam prolazila pored Ateljea 212 koji je u mraku. Moje nekadašnje pozorište je u mraku.

Kako se dogodilo da sve to što je tekovina, zapravo bude urušeno kao spomenik, kao istorijat? To je temeljno pitanje.

Borka Pavićević: Bojim se da postoji jedan još veći pad, prosto zato što ste devedesetih imali resurse dve Jugoslavije, a danas više toga nemate. Diskontinuitet ne dolazi sam od sebe. Nešto se mora raditi.

Da li je u ovoj zemlji objavljeno da je rat završen? Da li je u ovoj zemlji uopšte bilo rata? Da li je neko zvanično rekao - rat je završen, sada je mir? U to ime storniramo zakone ovakve i onakve, dajemo pomoć ljudima koji su stradali u ratu.... Ne mogu da razdvojim samo kulturna pitanja. To je stav jedne države i jednoga društva prema svojoj sopstvenoj istoriji. Zato smo učestvovali u projektu „Imenovati to ratom“.

Borka Pavićević: Daj da prestanemo da se bavimo izjavama. Hajde da vidimo šta se stvarno čini. Zanimljivo je da ljudi više veruju uredovanju pomoću konferencija za štampe. To su voluntarne izjave. Mi smo se promenili? Da li se neko promenio, ili nije, pitanje je činova koje oni poduzimaju.

Ima tu i jedno složenije pitanje, ako su se na vlasti promenili, onda se i istorija mora modifikovati sa tom promenom, ona se briše i uspostavlja nova, sa blasfemičnim pozivanjem na politiku nesvrstanosti i Josipa Broza Tita.

Borka Pavićević: Beograd na vodi nije nikakav kontinuitet. To je jedna arbitražna volja. Mislim da se po principu gospoda Boga ureduje u jednom gradu. Da li ja mogu, zato što sam šef države, da premestim brdo? Ne mogu. Ali, ako neko hoće da bude „mov“ onda on mora da zatire „staro“ i da „implementira“ „novo“.

Borka Pavićević: To nije bila mala grupa. To je bila strahovito efikasna grupa, po onome što je ostavila iza sebe. Da li je nešto malo ili veliko, zavisi od toga šta je učinjeno.

Borka Pavićević: Tako je, bila je manjina koja nikada nije podržana, pa je i danas manjina. U tom smislu je i Druga Srbija. To je uvreženi populizam. Ili, bićemo za „garant sigurnosti“, to je poznato, zar ne?

Borka Pavićević: Ne vidim da je bilo ikakvog sektaštva. Mogu da govorim o jednom drugom obliku zbog koga je Centar i osnovan. To je, na koji način se govori i na koji način se obavlja nekakva prosvetna funkcija, odnosno na koji način se što bolje može ljudima objasniti o čemu se zapravo radi.

Borka Pavićević: Hiljade, ali ovaj „potpis“, a ne popis je tek početak rada na istorizaciji.

Borka Pavićević:  Zajednička im je težnja prema istini, odnos prema prošlosti, kritičko mišljenje.

Borka Pavićević: Činilo mi se da je bilo dramatično kada je Milošević odlazio, kada je policija došla u Centar, kada su štampani naručeni tesktovi protiv nas naročito u Politici. To mi je deo priče  o otmici Ivana Stambolića koji se desio u to vreme,  da mi je teško da razdvojim te dve stvari... Bilo je mnogo dramatičnih trenutaka i nadalje ih ima. Dramatična situacija je naša svakodnevnica, kao i rizik rada i postojanja. Zapravo ne razmišljaš o tim kategorijama. Ne misliš da je to teško. Tu nema kalkulacije.

Borka Pavićević: Sećam se nekoliko stvari. Veliki napad na Gorana Svilanovića 2003. godine. On je tada bio ministar spoljnih poslova. U Centru smo organizovali  skup „Levo i desno, istok i zapad“ Tada je naš gost bio Adem Demaći. Onda je Goran rekao: „Pa dobro, zašto ja sada da ovo vodim, kada je tu Adem Demaći. Možemo se zameniti u toj ulozi“. To je docekano na noz. Sto se nas tice, odavno radimo na zbližavanju, tako se to kaže, odnosno na obrtanju nenormalnog u normalno, kultura predhodi politici.

Bilo je tih kontakata odmah posle bombardovanja. Naravno, bili su tehnički posredovani, ali emocionalno nisu. Mi ćemo sada, u predstavi koja se zove“Enciklopedija živih“, upravo o tome govoriti. Sećam se dana, u vreme bombardovanja, u kome je procurila vest da su egzekutirani Veton Suroi, Škenzelj Maljići, svi. Bio je zapravo to ministar prosvete Fehmi Agani. To su bili teški dani.

Teško je bilo i kad je reč o BIH. U Sarajevu je  bila moja drugarica Suada Kapić. Sve te ratne drame su zapravo price o prijateljstvu.

Borka Pavićević: Nikako. Ne znam koliko je traka snimljenih u doba rata, to smo zvali Svlačenje slobode, zabelezeno ko je sve šta rekao. To su knjige i knjige. To sve treba da se objavi.

Borka Pavićević: Tako je. Moramo to uraditi. Jedna knjiga koja bi sadržala tu dokumentaciju, naravno izabranu, ali bi druga knjiga trebalo da bude problematiziranje toga, ko je sve osnovao  Centar, ko se rastao, kako su se formirale razne organizacije..

Ana Miljanić i ja smo se dogovorile da napravimo jedan upitnik. Nikako to ne sme da bude nekakva memoralizacija ili monografija.

Mora se kritički razmotriti i analizirati šta je zapravo bilo, analizirati jedna epoha, i postaviti pitanje – šta je društvenost?

Nastavak na Radio Slobodna Evropa...