Izvor: Politika, 10.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bluz, gol i rokenrol
Zinedin Zidan, musliman od verske tolerancije (uz suprugu hrišćanku), mada kaže kako "nije najbolji fudbaler sveta" – upravo podiže energiju Francuske
Opet je to uradio: drugi put, kao srce i mozak francuskog nacionalnog tima, izbacio je legendarne Brazilce iz bitke za fudbalsku krunu sveta. Hladno, kao da je to sasvim prirodno. I mada ponavlja kako "nije najbolji fudbaler sveta" – uprkos činjenici da mu je FIFA tri puta odala to priznanje – upravo podiže energiju >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Francuske, koja će eksplodirati ako večeras njegov iskusni tim pobedom nad atraktivnim Italijanima slavodobitno ponese pehar Svetskog kupa.
No, i bez tog željenog i Galima tako potrebnog hepienda – u trenucima defetizma i osećaja bluza među velikom nacijom – ostaće generator njenog buđenja vere u bolju budućnost svojim kapacitetom da inspiriše i tim i sunarodnike. Kao pre osam godina, kada je uz poruku "Zizu predsednik" njegov lik osvetljavao Trijumfalnu kapiju usred Grada svetlosti.
Da je on "reklamirao" Ustav Evropske unije – govorilo se i pisalo ne bez osnova – Francuzi bi ga pre godinu dana možda i referendumski prihvatili. Kažu da nosi svojevrsnu "baklju", lik je koji bi, čini se, prirodno "legao" na evro novčić.
Zinedin Zidan (34), fudbalski mađioničar čiji transfer u Real Madrid pre tri godine – za 66 miliona evra – i danas ostaje finansijski neprevaziđen, odlukom predsednika Širaka 2004. postao je vitez Legije časti. U zemlji koja "neguje" i rasistu-ksenofobičara Le Pena, svaka pobeda francuskog nacionalnog tima u toj globalnoj igri je i poraz za desničarski ekstremizam. Jer, većina u timu su "obojeni" Francuzi.
Mada čine oko deset odsto Francuza, zemlja sa najviše imigranata muslimanskog porekla u Evropi (uglavnom iz bivših kolonija severne Afrike), ne neguje ih još i u politici, na televiziji, biznisu, u establišmentu. Otud i nedavne pobune tih marginalizovanih, neobrazovanih i besposlenih mladih iz predgrađa širom države. Ne i u Marseju, recimo, gde je rođen Zizu kao musliman alžirskog porekla – koji je toliko puta bio povod za sviranje najlepše himne na svetu, Marseljeze.
Jer, on promoviše i rasno-religioznu toleranciju, posebno među mladima i u ličnom životu: oženjen je hrišćankom, Francuskinjom španskog porekla – koga su, onda, njihova četvorica sinova? Francuzi, reći će slavni bračni par, koji namerava da život nastavi nešto južnije, u Španiji. Da li će imati dvostruko državljanstvo, ili biti jednostavno Evropljani?
Da, igraće finale protiv Italijana u Berlinu na stadionu koji je izgradio Hitler za famozne Olimpijske igre 1936. Ali, to je danas drugi stadion, kao i sama zemlja: Nemci su konačno prestali da brinu o svojoj tragičnoj krivici za dva svetska rata, zavoleli su crno-crveno-zlatnu zastavu koja se vujori na svakom ćošku, uživajući i u ulozi domaćina najvećeg sportskog festivala na svetu. Neonacisti su na marginama, toliko da su na izvesne zvižduke jednom od "obojenih" dobili njegov hitlerov otpozdrav.
– Kada već Englezi nisu mogli, želim da pobede Francuzi, "naš stari slatki neprijatelj", jer bi to vratilo veru nacije u radost života, a Zizu bi pomogao transformaciji francuskog stava prema svojim sunarodnicima druge boje kože ili vere – piše Timoti Garton Eš, istoričar sa Oksforda u kolumni "Gardijana".
Fudbal ujedinjuje više nego što razdvaja. On jeste vrsta svojevrsne plemenske igre, ali zastave i himne su patriotske više nego nacionalističke. Neto efekat je pozitivan. Uostalom, Najki i Adidas, kao glavni sponzori Svetskog kupa u Nemačkoj – koju sada i kancelarka Merkel, često viđena u VIP loži uz gostujuće državnike, reklamira i kao kreativnu zemlju ideja – uložili su u reklamne kampanje 300 miliona dolara, najveću sumu u istoriji sporta. Proporcionalno tom najvećem okupljanju sveta: 32 milijarde kumulativnih televizijsko-internet gledalaca i tri miliona na stadionima u 12 nemačkih gradova.
U onom glavnom, Berlinu, večeras će Zizu od iskrene skromnosti i sklon begu od reflektora slave, stidljiv po sopstvenom priznanju, inspirisati svoju ekipu duginih boja za konačan trijumf. Da li će biti u formi – što je privremena stvar, videće se. Ali, klasa, njemu tako svojstvena, je trajna.
Neće, zasigurno, igrati kao prvi muški model Diora, već glavom i srcem, "hladno" kako često opisuju sportski komentatori. Sa dresom broj 10 biće u fokusu kamera i sveta. I kao najvoljeniji igrač generacije – piše "Liberasion". Sama FIFA već ga je podigla do najboljeg evropskog fudbalera poslednjih pola veka. Nedavno je odigrao poslednju utakmicu za Real Madrid, kada su mu ovacije navijača na stadionu "Santjago Bernabeu" izmamile suze. Sada to može da se ponovi – igra poslednju utakmicu za Francusku, za hepiend. Za taj povratak vere u radost života nacije. Prerastanje bluza u rokenrol. Postao bi svojevrsno božanstvo, mada će ostati ikona "poezije u pokretu" i u suprotnom. Fudbal je ipak, kažu, više od igre. Za Francusku danas – posebno.
Nada Dragović
[objavljeno: 10.07.2006.]
