Izvor: Politika, 10.Apr.2010, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bitka za centralnu Aziju
Akcije koje teroristi izvode na teritoriji Rusije čak i zvanični krugovi nekih islamskih država vide kao „nacionalnooslobodilački rat”
Negde u planinama severnog Dagestana Ahmad Uli postao je „mučenik”. Niko u njegovom rodnom gradu Zarka u Jordanu nije siguran šta se tačno dogodilo – metak, granata, zalutali šrapnel. U šatoru pred Ulijevom kućom u Zarki rođaci i prijatelji okupili su se, ne da šeiku Tahiju Uliju, Ahmadovom ocu, pruže utehu, već pre da mu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << čestitaju zbog „časne sudbine” njegovog sina. Uobičajenih crnih odora, karakterističnih za porodice u žalosti, nije bilo. Porodica Uli vodi poreklo od Čečena, koji su deportovani u Jordan u vreme Otomanske imperije, i za Ulijeve rat u Čečeniji nije bio samo džihad protiv ruskog neprijatelja već i rat za oslobođenje njihove postojbine.
„Mučeništvo je ono što je želeo. To je ono što svi želimo”, rekao je šeik Taha Uli. Njegov sin bio je jedan iz grupe od više od hiljadu militantnih terorista baziranih u Čečeniji, koji su pre 11 godina iz Dagestana prešli u Čečeniju da bi uzeli učešća u džihadu, islamskom krstaškom pohodu protiv ruske vlasti na Kavkazu. Mnogi od njih, kao Ahmad Uli, stigli su iz inostranstva i Moskva već od tada upozorava da su u terorističke napade na severnom Kavkazu umešane i neke „zainteresovane” države. Od tada postoji pretnja da se terorizam sa severnog Kavkaza „prelije” i na velike ruske gradove.
Većina zemalja Bliskog istoka pažljivo prati aktivnosti svojih islamskih militantnih grupa, no nerado ulaze u konfrontaciju sa teroristima ako ih oni u samoj zemlji ne ugrožavaju. Akcije koje teroristi izvode na teritoriji Rusije čak i zvanični krugovi nekih islamskih država vide kao „nacionalnooslobodilački rat”. Ruske operacije protiv radikalnih islamskih fanatika i terorista u nekim se islamskim državama pripisuju „recidivima politike kolonijalizma koju i danas sprovodi Moskva”.
Bio sam 1999. godine u Dagestanu. Iz glavnog grada Mahačkale leteo sam ruskim vojnim helikopterom za Argun u Čečeniji. U Mahačkali na morskoj obali se skuplja katran, a iznad vode oseća se miris nafte. Sasušena okolina podseća na mediteransku obalu Grčke, ili južne Italije. Arapi su ovde bili u sedmom veku i koristili su naftu, koja je izbijala iz zemlje, kao melem za kožu. Mahačkala, nekada drugi petrolejski grad u svetu, sa više od 300 naftnih polja, odmah je iza Bakua sa više od 500 naftnih polja.
Početkom prošlog veka Rusi su Baku i Mahačkalu pretvorili u vodeće proizvođače nafte u svetu. Ovde su se obogatili i Rokfelerovi i švedska porodica Nobel. Hitler je u Drugom svetskom ratu pokušao da prodre do Mahačkale i Bakua, da obezbedi Vermahtu gorivo. U sastavu nemačkih jedinica koje su se popele na Elbrus, najviši vrh Kavkaza, bilo je dosta Čečena u nemačkim uniformama. Na Volokolamskom drumu, koji je direktno vodio u Moskvu, herojski otpor nemačkim „pancerima” pružila je jedinica Crvene armije pod komandom poručnika Momiša Ulija, inače Čečena. Da li su njegovi daleki rođaci, zapravo, pripadnici porodice Uli iz Jordana, koja je tri sina, osim Ahmada poginuli su i Marvan i Omer, izgubila u borbama na Kavkazu? Moguće.
Upravo zbog saradnje sa Nemcima u Drugom svetskom ratu Staljin je mnogo Čečena posle 1945. godine raselio širom SSSR-a. Čečenska populacija u velikim gradovima Rusije drži danas „sivu” ekonomiju i relativno je bogata. Kao državljani Rusije Čečeni se kreću svuda, imaju jake rođačke veze na jugu Rusije i otuda je ruskim bezbednosnim službama otežana kontrola potencijalnih terorista.
Kavkaz je političko minsko polje, a kaspijska nafta bila je dugo zatvorena kao muva u ćilibaru. U Vašingtonu stratezi smatraju da je američki pristup kaspijskoj nafti mnogo važniji za američke dugoročne interese i od širenja NATO-a. Amerika nastoji da vuče konce politike u Kaspijskom regionu, bitka za naftovode je u toku, i to je adut Moskve. Jer i u bivšem SSSR-u skoro svi naftovodi išli su preko ruske teritorije. U Moskvi se američki potezi u regiji Kaspijskog mora pažljivo prate. Moskva nastoji da ekonomski pomogne državama tog područja i u tom smislu vrlo su angažovane kompanije „Gasprom” i „Lukoil”.
No, geopolitičke brige i dalje muče Moskvu, da li su aduti Amerike u srednjoj Aziji u ruskom interesu? Rusija ne želi da bude mlađi partner Amerike u borbi protiv terorizma, jer u čemu je onda razlika između Rusije i Poljske na primer? Rusija se samo jednom trećinom svoje teritorije nalazi u Evropi i mora oprezno da balansira između stiska ruke na Zapadu i zagrljaja na Bliskom i Dalekom istoku.
S druge strane, islam je u nekim delovima južne Rusije preuzeo duhovnu energiju komunizma. Pre pada komunizma u Dagestanu je bilo samo 27 džamija, a Kaspijsko more bilo je okruženo zvanično ateističkim SSSR-om, osim Islamske Republike Iran na jugu. Danas u ruskom Dagestanu ima 1.900 džamija od kojih su neke velike da mogu prime i po više hiljada vernika, dok je sufijski sistem sveštenstva, koji se zove tarika, tesno povezan sa lokalnim političkim vlastima. Regrutacija potencijalnih terorista u takvom ambijentu, gde narod i posle pada komunizma jednako loše živi, i nije neki problem. Ranije nije bilo mesa i toalet papira, ili ga je bilo, ali je bio i veliki red da se to kupi. Sada svega toga ima, redova nema, ali nema ni para da se to kupi. U okolnostima kada Rusija u proteklih 15 godina nije ekonomski mogla dovoljno jako da utiče na područje Kavkaza, u region su se ubacili drugi.
Terorizam, bombe po Moskvi i u Dagestanu, državno-politički prevrat u Kirgiziji samo potvrđuju da borba za centralnu Aziju još uvek nije odlučena.
Miroslav Lazanski
[objavljeno: 11/04/2010]
