Izvor: Politika, 16.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Benazir na čelu otpora
Da li se general Mušaraf "prekombinovao" zavođenjem vanrednog stanja, stvorivši u Pakistanu situaciju koju sve teže može da kontroliše? Da li će taj njegov potez, umesto da ga održi na položaju šefa države, samo ubrzati njegov odlazak?
Odgovori na ova pitanja koja se postavljaju još od 3. novembra, kada je suspendovanje ustava iznenadilo kako Pakistance, tako i zapadne prestonice koje su u generalu-predsedniku videle glavnog saveznika u "ratu protiv terora" - sve više naginju drugoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << opciji, naročito posle jučerašnjeg članka u "Njujork tajmsu" koji, pozivajući se na neimenovane izvore čija je adresa nesumnjivo u Stejt departmentu, poručuje kako su SAD sve uverenije da su Mušarafovi predsednički dani odbrojani i da se u Beloj kući uveliko razmišlja o alternativi.
Ako, dakle, Mušaraf, do juče "najomiljeniji diktator Zapada", dođe u situaciju da mu neki od kolega generala iznenada saopšti kako je "Pakistan važniji od njegovog položaja", kakav bi mogao da bude politički rasplet koji bi sprečio da u trenutno najvažnijoj muslimanskoj zemlji vlast preuzmu islamski ekstremisti?
U scenarijima koji se predviđaju, jedna od glavnih uloga namenjena je Benazir Buto, koja se pre mesec dana na dramatičan način vratila na domaću političku scenu (u neuspelom atentatu na nju posle povratka iz osmogodišnjeg egzila poginulo je 140 ljudi). Svakako najpopularniji građanski političar, bivša premijerka i liderka Pakistanske narodne partije (PPP), prinuđena je da "u letu" menja strategiju i svoje političke poruke prilagođava brzo menjajućim prilikama.
Pošto je, stavljanjem u kućni pritvor, nekoliko puta sprečavana da se stavi na čelo "velikog marša" svojih pristalica, Butova sada pokušava da organizuje širi opozicioni front protiv Mušarafa i time iznudi da se vanredno stanje ukine, svakako pre izbora koje je, pritešnjen unutrašnjim otporom i stranim kritikama, general-predsednik zakazao za 15. februar.
Da li će opoziciono jedinstvo biti institucionalizovano i koliko će biti delotvorno pokazaće se idućih dana, ali ono što je sada sasvim izvesno, to je da se u ličnosti BB prelamaju sve protivrečnosti Pakistana, njegova prošlost i budućnost, ono što jeste i što bi mogao da bude, njegove nade i strepnje.
Butova je već dva puta na čelo vlade dolazila s velikim očekivanjima i premijerski položaj prinudno napuštala sa još većim razočaranjima. Prvi put je kormilo nacije preuzela posle izborne pobede 1988, sa 35 godina, kao najmlađi premijer i prva žena na tako važnom mestu u jednoj muslimanskoj naciji. Dve godine kasnije njena vlada je raspuštena, s obrazloženjem da je nesposobna i korumpirana. Vratila se 1993, ali i taj mandat je tri godine kasnije završen na sličan način - s još težim optužbama za korupciju i nesposobnost. Od 1999. do sredine oktobra bila je u egzilu u Londonu i Dubaiju, odakle se vratila praćena izveštajima da je, uz posredovanje Vašingtona i Londona, sa Mušarafom postigla dogovor o podeli vlasti posle izbora koji su tada bili predviđeni za idući januar.
Sada kaže da je zavođenje vanrednog stanja taj dogovor obezvredilo. Može, takođe, biti i da je naknadno pojmila da joj najavljeni politički brak sa sve nepopularnijim generalom više škodi nego što koristi. U svakom slučaju, predstoji joj još jedno ročište sa pakistanskim biračima, čini se mnogo bitnije i za Pakistan i za nju lično, od dosadašnjih.
Za tako nešto ona nije nepripremljena, budući da joj je politika odavno sudbina. Njen otac, Zulfikar Ali Buto, bio je prvi istinski građanski premijer Pakistana, koji je završio na gubilištu jednog od vojnih režima koji su Pakistanom vladali više od 30 od ukupno 60 godina postojanja. Kada je prvi put nakon očevog pogubljenja, posle neuverljivog sudskog procesa zbog optužbi da je organizovao ubistvo jednog političkog protivnika, došla u zemlju, dočekalo je milion ljudi. Kao najstarije dete, imala je više životne sreće od dvojice braće, koji su takođe imali političke ambicije: prvi je nađen mrtav u svom stanu na francuskoj rivijeri 1980, drugi je ubijen u Pakistanu 1996.
Njen suprug Asif Ali Zardari doživljava se kao njen glavni politički balast: dok je bio ministar imao je nadimak "gospodin 10 odsto", i proveo je osam godina u zatvoru - uz kauciju je pušten 2004. i još se nije vratio u zemlju. Nijedan od sudskih procesa za korupciju i pranje para protiv para Buto-Zardari nije okončan, a u opticaju su brojke od desetak miliona do preko milijarde dolara nezakonito stečenih para.
U Benazir Buto se stiču i kult ličnosti (doživotni je predsednik PPP), i feudalna politika (na vlasti je promovisala samo rođake i prijatelje) i istinska demokratija (pojedinačno je najpopularniji političar). Kako god bilo, povratak na vlast neće biti jednostavan: treba da zadovolji velika očekivanja pakistanskih masa, a da pri tom ne zastraši moćne generale, da stekne poverenje zapadnih saveznika - i da preživi napade fundamentalista koji u njoj vide svog arhi-neprijatelja: zalaže se za demokratiju, modernizaciju i saradnju sa Zapadom, a kao žena ne drži se mesta koje joj određuje islamska dogma.
[objavljeno: ]
