Izvor: Blic, 13.Jul.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Belosvetsko palanaštvo
Nekada su domaće festivalske svetkovine bile mesta na kojima se utvrđivala mera stvari među stvaraocima unutar državne ili uže lokalne zajednice. Onda je, sa otvaranjem zemlje, zavladala moda uvođenja stranaca u selektorska ili ocenjivačka tela. Plemenita namera da se preduprede pritisci, spreče moguće „kuhinje" po daj-dam principu, iskoreni duhovna ili neka druga korupcija, međutim, izmetnula se u skorojevićko odricanje svake kompetencije domaćim stručnjacima.
Rizikujući >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << da budem otpisan kao retrogradni konzervativac sklon zatvaranju, moram reći da imam utisak kako strategija internacionalizacije ponekad preti da, suprotno nameri, dodatno provincijalizuje domaću umetničku i kulturno-javnu scenu.
Ima oblasti stvaralaštva u kojima strancima, ljudima koji ne poznaju kontekst ili jezik sredine u kojoj su se obreli, naprosto nije moguće valjano (pr)oceniti nečije dostignuće, a naročito je teško izvršiti iznijansiranu komparaciju među delima-takmacima. U nekim područjima umetničkog delovanja, žiri naprosto mora biti lokalan; proceniti, recimo, glumačko postignuće u teatru ili filmu, apsolutno okrenuto verbalnoj ekspresiji - da ne kažem isključivo govornom jeziku - može samo neko ko poznaje jezik. Povrh toga, deo sistema neke stvaralačke grane predstavlja i mišljenje o umetnosti - kritičko, teorijsko, analitičko promišljanje.
Iskazivanjem nepoverenja u mogućnosti domaćih stručnjaka potire se intelektualna radoznalost jedne sredine. A to, pak, neminovno vodi u njeno zakržljavanje. Na stranu uvredljivo nipodaštavanje etičkih normi unutar pojedinih zajednica i priznavanje sopstvene nemoći.
Puni smisao internacionalizacije ogleda se u dovođenju relevantnih selektora, kuratora i sposobnih art-menadžera na lokalne smotre. Izlazak u svet počinje jakom domaćom scenom i njenim ukupnim podizanjem na viši nivo.
U protivnom, ostajemo poligonom za vežbu, sve manje spremni na istinsko suočavanje sa Drugima.
