Izvor: Politika, 25.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Automehaničar od jedanaest godina
Nije retka pojava kratkotrajna udaja devojčica za bogate turiste iz Zaliva Od našeg stalnog dopisnika
KAIRO, decembra – Ulicama jednog od najmnogoljudnijih svetskih megapolisa, 16-milionskog Kaira, danonoćno se reke automobila sporo provlače centrom grada. U mravinjaku punom prolaznika i što moćnih, što prastarih kola, ne možete izbeći da budete učesnik jedne tipične ulične scene. Dečica, od kojih mnoga nemaju ni 10 godina, kucaju na prozor vašeg auta, u >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nadi da ćete od njih kupiti kutiju papirnatih maramica. Najmlađi "trgovci" maramica čine samo deo od, kako kažu zvaničnici u Egiptu, blizu 2,7 miliona maloletnika koji nasušni hleb za njih i njihove porodice zarađuju teškim radom, uglavnom u poljoprivredi, sakupljajući letinu i berući pamuk.
Na stotine hiljada dece u egipatskim gradovima, mnogi su pri tom i beskućnici, rade fizičke poslove u garažama, radionicama, fabrikama kože, tepiha, prerade sekundarnih sirovina. Smatra se da svako deseto dete ispod 14 godina radi nekada i najteže poslove, za minimalnu nadnicu. "Ogromne su razmere siromaštva u Egiptu, tako da su mnoge porodice prinuđene da decu koriste za preživljavanje", kaže za medije Nevin Osman, stručnjak za dečji rad pri kancelariji Međunarodne organizacije za rad (ILO) u Kairu.
Zbog rasprostranjenog siromaštva, dečji rad je društveno prihvaćen, bez obzira na često nemoguće uslove rada i života. Porodice koje svoj podmladak bacaju u surovi život sa deset, jedanaest godina, često nisu ni svesne rizika koji iza toga stoji.
Mohamed ima 14 godina, ali već tri godine radi u jednoj garaži na Mohandesinu, kairskoj četvrti gde živi srednja klasa. Njegove ručice spretno barataju teškim alatima. U licu musav od mašinskog ulja, Mohamed namešta i vuče teške gume, očiju crvenih od neispavanosti. Školu je napustio sa deset godina i jedva da zna da se potpiše. Uspeva, kaže, da mesečno zaradi do 300 egipatskih funti (oko 40 evra), što zavisi od visine "bakšiša". Iako radi više od deset sati dnevno, on se još može smatrati srećnim, jer je u stanju da deo novca odvoji za porodicu.
Naime, neki njegovi vršnjaci, beskućnici, rade u delovima grada sa otvorenom kanalizacijom, u fabrikama za štavljenje kože, gde isparenja i smrad štipaju za oči. Ili kao skupljači sekundarnih sirovina, provodeći najveći deo dana na gomilama smeća.
Samo manji deo ove dece našao je utočište u "Selu nade" koje vodi jedna egipatska nevladina organizacija. Tamo se svaki dan skloni 25 beskućnika. Oni dobiju topli obrok koji se sastoji od kuvanog boba i nešto sira, tuš i krevet. U maloj sobi sa posterima koji upozoravaju na opasnosti od side, pušenja i droge, deca mogu da gledaju crtaće i igraju karte.
U 76-milionskom Egiptu, mnoge siromašne porodice izvlače decu iz škola, u strahu da neće naučiti nikakav zanat. Stručnjaci kažu da sistem obrazovanja ne pokriva potrebe tržišta rada. Zvanična statistika navodi da je stopa nezaposlenosti 9,5 odsto, dok poznavaoci tvrde da je taj procenat znatno veći.
Nedostatak osnovnih sredstava za život, kažu, primorava neke porodice da se posluže krajnje drastičnim sredstvima. Tako devojčice, čiji se broj ne zna, a stare jedva 14 godina, završavaju u prinudnim "brakovima" sa bogatim saudijskim biznismenima. Novac odlazi porodici, a sirota devojka ništa od toga ne vidi. Te veze traju najčešće samo dok se imućni Arapi iz Zaliva nalaze na godišnjem odmoru, oko mesec dana. U konzervativnom društvu takva devojčica je obeležena za čitav život i najčešće završava na ulici, bez ikakve budućnosti.
"Novac je manje-više jedini motiv", potvrđuje Malaka Al-Kurdi iz nevladine organizacije za borbu protiv nasilja nad ženama. Pretpostavka je da četvrtina Egipćana živi na granici siromaštva ili sa manje od dva dolara dnevno, kako to definišu Ujedinjene nacije.
Iako u Egiptu ne postoji poseban zakon koji zabranjuje prodaju devojaka u privremenim brakovima, Međunarodna konvencija o pravima deteta, čiji potpisnik je i Egipat, zabranjuje prodaju dece, kao i brakove ispod 16 godina, objašnjava direktor Mohamed Labib iz pomenutog "Sela nade". U očima te dece često nema mnogo nade.
Lea Vasiljević
[objavljeno: 25.12.2006.]
