Izvor: RTS, 28.Sep.2013, 07:53 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Austrijanci "hladni" pred izbore
Pitanje ko će pobediti na sutrašnjim izborima za Austrijance je u tolikoj meri napeto i neizvesno, kao i meteorološki pregled situacije za prošlu zimu, pišu mediji. Procenjuje se da će doći do "prisilnog" zbijanja redova socijaldemokrata i konzervativaca.
Nešto ispod 6,4 miliona Austrijanaca starijih od 16 godina izlazi sutra na biračka mesta da bi izabrali poslanike u Donji dom nacionalnog parlamenta (183 mesta) za naredni legislativni period od pet godina.
>> Pročitaj celu vest na sajtu RTS <<
Ko će pobediti? Za Austrijance je to u tolikoj meri napeto i neizvesno pitanje, kao i meteorološki pregled situacije za prošlu zimu.
Zbog toga odgovor na pitanje - ko sutra pobeđuje - glasi: Naravno, doživećemo još jednu vladavinu Velike koalicije, odnosno prisilnog zbijanja redova između socijaldemokrata (prognoze 25 do 26 odsto glasova) i konzervativaca/narodnjaka FPA (prognoze 22 do 23 odsto).
Velike koalicije razvile su se u Drugoj austrijskoj republici (period posle 1945), u neospornu tradicionalnu političku veličinu, ali ne i vrednost - nešto kao konsenzualna institucija manjeg zla, pobeda razuma nad avanturom.
Većinske vlade jedne partije su u Austriji izuzetak: Od 1966-70 konzervativci su bili sami na vlasti, da bi socijaldemokrate 1970. pod Brunom Krajski osvojili prvi put u svojoj istoriji jasnu većinu u parlamentu i vladali neprikosnoveno do 1983. godine.
Sve ostalo bile su koalicije, ili Velike, ili nastale u procesu relativno neuspešnog bekstva od Velike koalicije.
Na primer, socijaldemokrate su od 1983. koalirale sa Nacional-liberalnom strankom, ali je i saradnja prekinuta 1987. kada je Hajder u unutrašnjem stranačkom puču preuzeo kontrolu nad strankom.
Krajem osamdesetih godina, socijaldemokrate i konzervativci vratili su se jedni drugima i ostali zajedno sve do globalno omraženog "Kabineta Šisel" 2000-2007 godine, kada su konzervativci koalirali sa Hajderom na neskriveni užas svetskih i dobrog dela domaćih medija.
Od tada se čini da su Austrijanci iscrpli nacionalnu kvotu političkih eksperimenata, pa su se pre šest godina u tišini vratili u zavetrinu velike koalicije, koju bi eto, sutra mogli ponovo da potvrde svojim glasovima.
To ovog puta, međutim, nije tako jednostavno - ne toliko zbog međustranačke netrpeljivosti između socijaldemokrata i konzervativaca, ili zbog temeljne nespojivosti njihovih izbornih programa, već zbog gotovo neurotičnog stava austrijskog biračkog tela, koje jednom rukom bira veliku koaliciju, a drugom je demontira.
Teško do "Velike koalicije"
U čemu je problem: čak i zajedno, socijaldemorkate i konzervativci jedva da će se ovog puta dovući do 50 odsto raspoloživih glasova - njihova "većina" u parlamentu mogla bi ispasti vrlo mršava, tek tri-četiri mesta više od obične većine od 92 delegata.
Nazvati takvu koaliciju "velikom" vrlo je gordi čin dvojice partnera koji dominiraju austrijskom političkom scenom od kraja Drugog svetskog rata.
Jer, FPA je sada ponovo u porastu i računa sa 20 odsto glasova (2008: 17 odsto; pod Hajderom 1999. čak 27 odsto), Zeleni bi mogli doći do 14 odsto glasova (2008: 10 odsto), nova partija Tim Štronah dobija u svim ispitivanjima javnog mnenja između šest i osam odsto glasova, a izborni prag od 4 odsto bi mogle da pređu čak i dve male stranke, neoliberalni NEOS i BZA (BZA je stranka koju je Hajder osnovao 2005. kada je u svađi ostavio svoj izvorni FPA).
Sve u svemu, ako svi pomalo uđu u parlament, onda se u njemu niko više neće prostirati u komotnoj većini, odluke će se teško donositi, pa bi takozvani "Visoki dom" - kako Austrijanci tepaju svom parlamentu - uskoro mogao izgledati kao razbarušeni tranzicijski zakonodavac kolektivnog tipa, kakav se često sretao, a da još nije izumro, u takozvanim novim demokratijama iza bivše "Gvozdene zavese" ili u zemljama-naslednicima Jugoslavije.
Problem je, prvo, formalnog karaktera: Austrija ima proporcionalni izborni zakon i nizak prag za ulazak u "Visoki dom" - četiri odsto (politička teorija uglavnom stoji iza standarda od pet odsto).
Ali taj formalni karakter nije i odlučujući za Austriju, jer ne radi se samo o tome da ona ima proporcionalni izborni zakon, Austrija je sama po sebi, onako kako je zamišljena i pravno postavljena 1945 "proporcionalna" zemlja.
Bruno Kreisky je taj kvalitet nacionanog duha nazivao NjInsel der Seligen", što znači "Ostrvo blagoslovljenih", nešto kao zemlja sretnih, povlaštenih, zadovoljnih, izabranih, čak i "pokojnih" u smislu "spašenih".
Kao i Krajski 80-tih godina, tako i svi politički analitičari i komentatori kasnijih vremena, upotrebljavali su tu frazu o "blagoslovenima" barem na pola, ako ne i do kraja sarkastično, misleći na nešto što se ne menja, na stajaću vodu, na ostrvo na mirnom, dosadnom jezeru.
Reklo bi se, Austrija nikako da se izvuče iz svog sna o političkoj harmoniji, proporciji i društvenom konsenzusu.
"Sretno ostrvo" ispod Alpa
S druge strane, zašto i bi, ako se taj san pokazao ostvariv - privreda je dobra, nezaposlenost mala, država finansira socijalni mir, škole solidne, fakulteti gotovo besplatni (17 evra po semestru!), zdravstveni sistem dostupan svima, kancelar (Fajman, SPA) i njegov "vice" (Špindeleger, AVP) svađaju se na "ti" u televizijskom duelu, kao da su jedan drugog uhvatili u krađi u prijateljskoj partiji karata - sve u svemu mirno, sretno ostrvo na mirnom dosadnom jezeru pod alpskim suncem.
Ali problem je da taj san nije više ostvariv, ako je ikada i bio - pitanje je koliko dugo će austrijske vlade uspeti da u neoliberalnim globalnim uslovima očuvaju socijalni mir kroz metode socijalne i političke proporcije, prve kroz instituciju "socijalnog partnerstva", druge kroz "partijski ključ", pri čemu je rukovođenje nad ekonomskim firmama, bankama, čak i čitavim privrednim sektorima (poljoprivreda = AVP) podeljeno između partnera Velike koalicije.
Austrijski formalistički proporcionalizam vuče emotivne korene iz sećanja na izgubljeni rat. Tada je najvažnije bilo isceliti društvene rane koje je ostavio nacionalsocijalizam, pomiriti dva socijalna tabora (Evropa rado zaboravlja da nisu svi Austrijanci bili za Hitlera, čak i kad nisu bili heroji da mu se javno surpotstave), a društveni konsenzus tako strukturalno usidriti u pravnim aktima da pogubne političke ekstravagancije postanu nemoguće.
Već 1945/46 rođena je prva Velika koalicija i udareni temelji instituciji "socijalnog partnerstva", pri čemu su Radnička komora, Savez sindikata, Udruženje poljoprivrednika i Privredna komora postali i ostali formalno-pravni partneri vlade u postupku donošenja zakona.
Austrija je zemlja opsednuta društvenom harmonijom - ali da li je ona još moguća, i pre svega, da li je Velika koalicija njen garant? Tek trećina austrijskog biračkog tela podržava danas nastavak vlade Fajman-Špindeleger, dok više od polovine misle da je vreme za neku novu kombinaciju, iako nisu sigurni koju.
Za razliku od nemačke postizborne pat-pozicije, gde je "mama sama kod kuće", kako pišu mediji, u Austriji bi tehnički bilo izvodivo više koalicijskih varijanti: SPA+AVP+Zeleni; AVP+FPA+Tim Štronah (alternativno umesto Štronaha BZA); SPA+AVP sa Neoliberalima iz Neosa.
Poenta: sve je moguće, do te mere da se ovde objavljuje karikatura sa državnim predsednikom Fišerom (socijaldemokrata) kako preko televizije svečano objavljuje "Dajem nalog za sastav nove vlade autobusnoj liniji 13A".
Prognoza: kada se umore od matematičkih kombinacija, Austrijanci će se vratiti Velikoj koaliciji i onda je iz sve snage ogovarati i mrzeti do sledećih izbora 2018, kada će ponovo doći do zaključka da ona, na žalost, nema alternative.
Reklo bi se da im je dosadno, ali kako dosada vrlo često ide ruku pod ruku sa pozitivnim razvojem ekonomskih pokazatelja, ima dosta naroda u Evropi koji se bore da im bude dosadno kao Austrijancima.
