Izvor: Politika, 09.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Antisemitizam u Poljskoj posle Aušvica
Jan T. Gros je 2001. bio nominovan za Nacionalnu nagradu za književnost za mnogo hvaljenu knjigu "Susedi: Uništenje jevrejske zajednice u Jedvabnu u Poljskoj". Predaje istoriju na Univerzitetu Prinston.
Poljska je pretrpela izuzetno surovu nacističku okupaciju za vreme Drugog svetskog rata, tokom koje su milioni poljskih građana izgubili živote. Uništena je druga po brojnosti jevrejska zajednica u svetu. Samo je u Americi bilo više od tri i po miliona Jevreja, koliko ih je živelo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u Poljskoj. Više od 90 procenata te zajednice stradalo je u holokaustu. Uprkos nesreći bez presedana koja je pogodila i Jevreje i nejevreje, Jevreji koji su preživeli holokaust i vratili se posle rata u svoja rodna mesta u Poljskoj doživeli su od strane svojih suseda opšte neprijateljstvo, uključujući i ubijanje. Najkrvaviji pogrom u mirnodopskoj Evropi 20. veka dogodio se u poljskom gradu Kjelce, godinu dana po završetku rata, 4. jula 1946.
Delo Jana T. Grosa "Strah" pokušava da odgovori na zbunjujuće pitanje: kako je antisemitizam bio moguć u posleratnoj Poljskoj? Kako su poljska katolička crkva, komunistička partija i intelektualci reagovali na ubijanje Jevreja od strane njihovih sugrađana u zemlji tek oslobođenoj posle petogodišnje nacističke okupacije?
Jan T. Gros tvrdi da antisemitizam ispoljen u posleratnoj Poljskoj ne može da se posmatra samo kao opstanak predratnih stavova. Antisemitizam se razvio u kontekstu holokausta i komunističkog prevrata. Jevreji nisu doneli komunizam u Poljsku, kako pojedinci veruju, njih je komunistički režim konačno proterao iz Poljske jer je to bilo politički korisno. Poljski komunistički vladaoci ispunili su san poljskih nacionalista o etnički čistoj državi.
Ono što se dogodilo preživelima holokausta u Poljskoj bilo je duže od pola veka prekriveno velom krivice i srama. Pišući sa žarom, inteligentno i krajnje jasno, Jan T. Gros konačno iznosi istinu na videlo.
Vrata brane opšteg antijevrejskog nasilja po gradovima otvorena su u Krakovu, drevnoj poljskoj prestonici, dva meseca posle pogroma u Žešovu. Glasina o ritualnom ubistvu izazvala je događaje u Krakovu 11. avgusta 1945. Grupa poljskih huligana napala je sinagogu gde su Jevreji, navodno, pre toga ubili jedno hrišćansko dete, a onda su počeli da progone Jevreje u čitavom kraju i u drugim delovima grada. Među napadačima je bilo nekoliko desetina policajaca. U optužnici podignutoj protiv 25 ljudi ubrzo posle pogroma navedena su imena pet vojnika i šest pripadnika policije.
Ne zna se koliko je tačno Jevreja ubijeno u Krakovu – procene variraju od jednog do pet. Na desetine ih je teško ranjeno. Stanislav Hartman je tog dana išao da poseti nekoga u bolnici u Kopernikovoj ulici. "Policajci su donosili okrvavljene ljude na konjskoj zaprezi. Bilo je gore slušati sestre nego gledati ranjenike: 'Nećemo ih ostaviti ovde. Previćemo im rane i pustićemo ih'". Igrom slučaja, Hana Zajdman, Jevrejka koja je povređena doneta u bolnicu u Kopernikovoj ulici, ispričala je svoje iskustvo Jevrejskoj istorijskoj komisiji 20. avgusta 1945: "Odveli su me u drugu policijsku stanicu, odakle su pozvali hitnu pomoć. U kolima je bilo još petoro ljudi, uključujući jednu teško ranjenu Poljakinju. Tu sam čula komentare vojnika i medicinske sestre, koji su govorili o nama jevrejskom ološu koji moraju da spasu, a da ne bi trebalo, jer smo im ubili decu, da bi nas sve trebalo streljati. Odveli su nas u Bolnicu Sveti Lazar u Kopernikovoj ulici. Prvu su me odveli u operacionu salu. Posle operacije pojavio se jedan vojnik koji je rekao da će sve odvesti u zatvor posle operacije. Udarao je jednog od povređenih Jevreja koji je čekao na operaciju. Držao nas je na nišanu i nije nam dao da uzmemo ni gutljaj vode. Malo kasnije su se pojavila dva železnička radnika i jedan od njih je rekao: 'Skandalozno je da jedan Poljak nema građanske hrabrosti da udari bespomoćnu osobu', i udario je ranjenog Jevrejina. Jedan od pacijenata tresnuo me je štakom. Žene, uključujući bolničarke, stajale su iza vrata i pretile nam, rekavši da samo čekaju da prođe operacija pa da nas rastrgnu."
Sinagoga u kojoj je sve počelo bila je poharana, kao i mnoge jevrejske radnje i stanovi. Snage bezbednosti i vojni odredi koji su poslati u grad uspeli su da spreče širenje nasilja, za razliku od Kjelcea, gde se disciplina ovih jedinica osula. Stanislav Hartman, koji je u vreme kad je napisao memoare bio jedan od najistaknutijih poljskih matematičara, seća se dva pogroma čiji je svedok bio: onog u Lvovu u leto 1941, pošto su nacističke trupe okupirale grad, i drugog u Krakovu u leto 1945. Mada je nasilje u Lvovu 1941, u kojem je ubijeno nekoliko hiljada Jevreja, bilo neuporedivo veće, ovaj drugi pogrom je "bio daleko užasniji", napisao je.
Nastavak feljtona možete pratiti u štampanom izdanju "Politike", od subote 10. novembra
[objavljeno: ]
